Piše: Gideon Levi
Kada Izrael govori o masakru, on misli na 7. oktobar i samo na 7. oktobar. Termin „masakr“ vlada našim diskursom i predstavlja sinonim za oktobarski napad. Jasno, bio je masakr. Ali samo jedan. Drugog nije bilo, nema ga ni sada. Šoa je, nasuprot tome, bila jedna i jedinstvena, a „autorsko pravo“ na termin je isključivo rezervisan za jevrejski narod i državu Izrael. Zauvek. Ni Jermenija ni Ruanda, ili ne daj bože da se dogodi nekom drugom narodu, autorska prava su samo naša. Šoa je samo jevrejska, kao što i masakr može biti samo nad Izraelcima.
Ali dok Šoa zaista predstavlja demonski, nezamislivi nivo satanizma, kako u svom planiranju tako i u razmerama ubijanja, razgovor o masakru od 7. oktobra kao jedinom masakru jeste još jedan znak odvajanja Izraela od stvarnosti. To je razmišljanje po kome se samo jevrejska krv računa, to je ispiranje mozga i opravdavanje zločina zbog potiskivanja onog drugog, mnogo većeg masakra u Gazi, te poricanje katastrofe.
Gotovo svaki čovek u svetu kada govori o masakru, osim izraelske propagande, misli na ono što Izrael radi u Gazi. Skoro svaka osoba u Izraelu će u upotrebi reči masakr kada se govori o Gazi, videti izraz antisemitizma. Jevreji nikada ne mogu da počine masakr, oni su uvek žrtve. Kada slušam Izraelce da govore i spominju masakr, ponekad sam u iskušenju da pomislim da su im se oči konačno otvorile i da misle na ono što mi radimo u Gazi. Ma otkud. Razočaranje je momentalno, gotovo uvek.
Naravno da se dogodio užasan masakr 7. oktobra, to se ne može poreći. Ali Izrael je od tada zaustavio vreme i više nije u stanju da razlikuje šta se odonda dogodilo, a događa se desetostruko veći masakr. Ako ne i veći. Ovo ne znači omalovažavanje 7. oktobra i njegovih užasa.
Ali devet meseci koji su usledili su pretvorili Gazu u klanicu sa linijama za masovno ubijanje, a Otef Azu u sliku koja se zaboravlja. Ne prođe dan bez desetine ubijenih Palestinaca, većinom žena i dece. Moralni je minimum priznati postojanje ovog masakra. Možemo ga pravdati, možemo ga predstaviti kao nužno zlo, ima ne malo onih koji su sretni i žele da se on nastavi, ali ne priznati njegovo postojanje jeste gnusna laž.
Zbog mnogih poricanja stvarnosti, Izrael odbija da prizna da je moguće oboje: biti šokiran događajima od 7. oktobra i onim što je Izrael učinio posle toga. Tako se ponaša svaki pošten čovek. Izrael strepi da bi određivanje njegovih akcija u Gazi kao masakra moglo da otupi intenzitet užasa 7. oktobra i učini ga običnim.
To se upravo i dogodilo u svetu. Zbog drugog masakra, koji je po svojim dimenzijama bio mnogo veći a po svojoj surovosti nije zaostajao za prethodnim, ako se surovost može porediti, sećanje na prvi je bledelo dok bezmalo nije sasvim zaboravljen. Nije to antisemitizam, već razmere masakra. Krvoproliće koje ne prestaje da čini jaka država koja je krenula u osvetnički pohod kako bi kaznila bespomoćnu populaciju iz koje potiču počinioci masakra u Otef Azi. Ali kada ćemo već shvatiti da jedan masakr ne potire drugi.
Danas je u svetu teško govoriti o 7. oktobru, o ubijenim ili čak i o otetim Izraelcima. Posle skoro 40 hiljada ubijenih u Gazi, gotovo 8 hiljada dece i hiljade otetih Palestinaca koji se nalaze u Izraelu, teško je izazvati simpatije. Saosećanje koje je pratilo Izrael u prvim danima je sam Izrael izbrisao svojim postupcima. Nije to teško razumeti.
Samo je potrebno pogledati napolje, kroz lepljivi oklop propagande izraelskih medija, u danima najvećeg pada i sramote: Gaza je uništena, njeno stanovništvo nema više ništa a Izrael nastavlja da ih ubija bez milosti. Kada jula 2024. kažemo masakr na to mislimo. Sada već samo na to.
Izvor: Haaretz
Prevod: Alma Ferhat/Peščanik
