Smrad smrti. Trulež tela pod slomljenim betonom. Zadržavaš dah. Prekrivaš usta tkaninom. Žuriš. Tvoje naselje je postalo groblje. Sve što ti je bilo poznato nestalo je. Zapanjeno gledaš. Pitaš se gdje si
Drago dijete. Prošla je ponoć. Letim stotinama milja na sat kroz mrak, hiljadama metara iznad Atlantskog okeana. Putujem za Egipat. Idemu do granice Gaze u Rafahu. Idem zbog tebe. Nikada nisi bio u avionu. Nikada nisi napustio Gazu. Poznaješ samo gusto naseljene ulice i sokake. Betonske barake. Poznaješ samo sigurnosne barijere i ograde iza kojih patroliraju vojnici. Za tebe su avioni zastrašujući. Borbeni avioni. Napadački helikopteri. Dronovi. Kruže iznad tebe. Bacaju rakete i bombe. Uši ti paraju eksplozije. Tlo se trese. Zgrade se ruše. Mrtvi. Vrisci. Prigušeni pozivi za pomoć iz ruševina. Ne prestaje dan i noć.
Zarobljeni pod gomilama srušenog betona. Tvoji drugari. Tvoji školski drugovi. Tvoji komšije. Nestali u sekundi. Vidiš im lica bijela od kreča i mlitava tela kada ih izvuku. Ja sam novinar. Moj posao je da to vidim. Ti si dijete. Nikada ne bi trebalo da ovo gledaš.
Smrad smrti. Trulež tela pod slomljenim betonom. Zadržavaš dah. Prekrivaš usta tkaninom. Žuriš. Tvoje naselje je postalo groblje. Sve što ti je bilo poznato nestalo je. Zapanjeno gledaš. Pitaš se gdje si.
Bojiš se. Eksplozija za eksplozijom. Plačeš. Držiš se za majku ili oca. Prekrivaš uši. Vidiš bijelu svetlost rakete i čekaš udar. Zašto ubijaju djecu? Šta si ti uradio? Zašto te niko ne može zaštititi? Hoćeš li biti ranjen? Hoćeš li izgubiti nogu ili ruku? Hoćeš li oslijpiti ili završiti u invalidskim kolicima? Zašto si rođen? Da li je to bilo zbog nečeg dobrog? Ili je to bilo zbog ovoga?
Hoćeš li odrasti? Hoćeš li biti srećan? Kako će biti bez tvojih prijatelja? Ko će sledeći umreti? Tvoja majka? Tvoj otac? Tvoja braća i sestre? Neko koga poznaješ će biti povređen. Uskoro. Neko koga poznaješ će umreti. Uskoro.
Noću ležiš u mraku na hladnom betonskom podu. Telefoni su isključeni. Internet ne radi. Ne znaš šta se dešava. Tu su bljeskovi svetlosti. Talasi udarnih talasa. Vrisak. Ne prestaje.
Kada tvoj otac ili majka idu u potragu za hranom ili vodom, ti čekaš. Taj užasan osećaj u stomaku. Hoće li se vratiti? Hoćeš li ih ponovo videti? Hoće li tvoj mali dom biti sledeći? Hoće li bombe naći tebe? Da li su ovo tvoji poslednji trenuci na Zemlji?
Piješ slanu, prljavu vodu. Veoma si bolestan. Boli te stomak. Gladan si. Pekare su uništene. Nema hljeba. Jedeš jedan obrok dnevno. Tjesteninu. Krastavac. Uskoro će to biti gozba.
Ne igraš se više sa svojom fudbalskom krpenjačom. Ne puštaš zmaja od starih novina.
Vidjeli ste strane reportere. Nosimo pancire sa natpisom “PRESS”. Imamo kacige. Imamo kamere. Vozimo džipove. Pojavljujemo se poslije bombardovanja ili pucnjave. Sjedimo uz kafu dugo i pričamo sa odraslima. Onda nestajemo. Obično ne intervjuišemo decu. Ali razgovarao sam s vama djecom kada ste se, okupljali oko nas. Smijali se. Pokazivali nam. Tražili da vas slikamo.
Bombama su me gađali u Gazi. Bombana su me gađali i u drugim ratovima, čak i onim ratovima koji su se desili prijee nego što si ti rođen. I ja sam bio veoma, veoma uplašen. Još uvijek sanjam o tome. Kad vidim slike Gaze, ti ratovi mi se vraćaju sa silinom groma i munje. Mislim na tebe.
Svi mi koji smo bili u ratu najviše mrzimo rat zbog onoga što čini djeci.
Pokušao sam ispričati tvoju priču. Pokušao sam svijetu reći da kada si okrutan prema ljudima, nedelju za nedeljom, mjesec za mjesecom, godinu za godinom, deceniju za decenijom, kada im uskraćuješ slobodu i dostojanstvo, kada ih ponižavaš i zatvaraš u otvoreni zatvor, kada ih ubijaš kao da su zvijeri, oni postaju veoma ljuti. Čine drugima ono što je učinjeno njima. Pričao sam to iznova i iznova. Pričao sam sedam godina. Malo ko je slušao. A sada ovo.
Tu su veoma hrabri palestinski novinari. Trideset i devet ih je ubijeno od početka ovog bombardovanja. Oni su heroji. Kao i doktori i sestre u vašim bolnicama. Kao i radnici Ujedinjenih nacija. Osamdeset i devet njih je umrlo. Kao i vozači hitne pomoći i medicinski tehničari. Kao i spasilačke ekipe koje rukama podižu betonske ploče. Kao i majke i očevi koji vas štite od bombi.
Ali mi nismo tu. Ne ovog puta. Ne možemo ući. Zaključani smo napolju.
Reporteri iz cijelog svijeta idu ka graničnom prelazu u Rafahu. Idemo jer ne možemo gledati ovo klanje i ne činiti ništa. Idemo jer svakog dana umire na stotine ljudi, uključujući 160 dece. Idemo jer ovaj genocid mora prestati. Idemo jer imamo dejcu. Kao što si ti. Draga. Nedužna. Voljena. Idemo jer želimo da ti živiš.
Nadam se da ćemo se jednog dana sresti. Bićeš odrastao. Ja ću biti starac, iako sam ti već sada veoma star. U mom snu o tebi naći ću te slobodnog i sigurnog i srećnog. Niko neće pokušavati da te ubije. Letjećeš u avionima punim ljudi, a ne bombi. Nećeš biti zarobljen u koncentracionom logoru. Vidjećeš svijet. Odrastaćeš i imati decu. Ostariti ćeš. Sjećaćeš se ovog stradanja, ali ćeš znati da to znači da moraš pomoći drugima koji pate. To je moja nada. Moja molitva.
Iznevjerili smo te. To je strašna krivica koju nosimo. Pokušali smo. Ali nismo dovoljno pokušali. Ići ćemo u Rafah. Mnogi od nas. Reporteri. Protestovaćemo van granica Gaze. Pisati ćemo i snimati. To je ono što radimo. Nije mnogo. Ali je nešto. Ponovo ćemo ispričati tvoju priču.
Kris Hedžis
Izvor: Consortium News
Prevod: Preokret
