Пише: Гидеон Леви
Када Израел говори о масакру, он мисли на 7. октобар и само на 7. октобар. Термин „масакр“ влада нашим дискурсом и представља синоним за октобарски напад. Јасно, био је масакр. Али само један. Другог није било, нема га ни сада. Шоа је, насупрот томе, била једна и јединствена, а „ауторско право“ на термин је искључиво резервисан за јеврејски народ и државу Израел. Заувек. Ни Јерменија ни Руанда, или не дај боже да се догоди неком другом народу, ауторска права су само наша. Шоа је само јеврејска, као што и масакр може бити само над Израелцима.
Али док Шоа заиста представља демонски, незамисливи ниво сатанизма, како у свом планирању тако и у размерама убијања, разговор о масакру од 7. октобра као једином масакру јесте још један знак одвајања Израела од стварности. То је размишљање по коме се само јеврејска крв рачуна, то је испирање мозга и оправдавање злочина због потискивања оног другог, много већег масакра у Гази, те порицање катастрофе.
Готово сваки човек у свету када говори о масакру, осим израелске пропаганде, мисли на оно што Израел ради у Гази. Скоро свака особа у Израелу ће у употреби речи масакр када се говори о Гази, видети израз антисемитизма. Јевреји никада не могу да почине масакр, они су увек жртве. Када слушам Израелце да говоре и спомињу масакр, понекад сам у искушењу да помислим да су им се очи коначно отвориле и да мисле на оно што ми радимо у Гази. Ма откуд. Разочарање је моментално, готово увек.
Наравно да се догодио ужасан масакр 7. октобра, то се не може порећи. Али Израел је од тада зауставио време и више није у стању да разликује шта се одонда догодило, а догађа се десетоструко већи масакр. Ако не и већи. Ово не значи омаловажавање 7. октобра и његових ужаса.
Али девет месеци који су уследили су претворили Газу у кланицу са линијама за масовно убијање, а Отеф Азу у слику која се заборавља. Не прође дан без десетине убијених Палестинаца, већином жена и деце. Морални је минимум признати постојање овог масакра. Можемо га правдати, можемо га представити као нужно зло, има не мало оних који су сретни и желе да се он настави, али не признати његово постојање јесте гнусна лаж.
Због многих порицања стварности, Израел одбија да призна да је могуће обоје: бити шокиран догађајима од 7. октобра и оним што је Израел учинио после тога. Тако се понаша сваки поштен човек. Израел стрепи да би одређивање његових акција у Гази као масакра могло да отупи интензитет ужаса 7. октобра и учини га обичним.
То се управо и догодило у свету. Због другог масакра, који је по својим димензијама био много већи а по својој суровости није заостајао за претходним, ако се суровост може поредити, сећање на први је бледело док безмало није сасвим заборављен. Није то антисемитизам, већ размере масакра. Крвопролиће које не престаје да чини јака држава која је кренула у осветнички поход како би казнила беспомоћну популацију из које потичу починиоци масакра у Отеф Ази. Али када ћемо већ схватити да један масакр не потире други.
Данас је у свету тешко говорити о 7. октобру, о убијеним или чак и о отетим Израелцима. После скоро 40 хиљада убијених у Гази, готово 8 хиљада деце и хиљаде отетих Палестинаца који се налазе у Израелу, тешко је изазвати симпатије. Саосећање које је пратило Израел у првим данима је сам Израел избрисао својим поступцима. Није то тешко разумети.
Само је потребно погледати напоље, кроз лепљиви оклоп пропаганде израелских медија, у данима највећег пада и срамоте: Газа је уништена, њено становништво нема више ништа а Израел наставља да их убија без милости. Када јула 2024. кажемо масакр на то мислимо. Сада већ само на то.
Извор: Haaretz
Превод: Алма Ферхат/Пешчаник
