Piše: Aleksandar Pavlović
Dvoboj između Banović Strahinje i Vlah-Alije treća je i poslednja scena u kojoj ljuba ima aktivnu ulogu, koju doduše ovde vidimo ne kroz njene reči nego kroz dela.
Za razliku od drugih pevača, koji Strahinju jasno prikazuju kao nadmoćnijeg od neprijatelja (u Ferićevoj bugarštici, na primer, Aliju spopadnu krvave pene, a Strahinju samo bele pene, što je znak da Turčin posustaje), Milija je svom junaku suprotstavio dostojnog, štaviše fizički nadmoćnijeg protivnika, kog opisuje kao „mučnu alu, silna Vlah-Aliju“, dakle poredeći ga sa aždajom.
„Nepobedivi“ Vlah-Alija
Vlah-Alijino koplje ne pogađa Strahinju samo zato što on „ima đoga konja od megdana“ koji se spusti na kolena, kada Turčin udara buzdovanom, izbacuje Strahinju iz sedla, ali kad Strahinja njega udara „iz sedla ga maći ne mogaše“. Konačno, kada su sve oružje polomili, sjašu pa krenu da se rvu „ljetni dan do podne“. Najzad, počne da ih izdaje snaga, ali dok Turčina bele „pjene popanuše/ Strahin-bana bjele, pa krvave“, što znači „krvavi znoj“, odnosno da mu je život na izdisaju.
Upravo u tom trenutku „kad banu muka dosadila“, dakle kada oseća da gubi dvoboj, on zove ljubu da odluči pobednika:
Udri, ljubo, mene, ja Turčina:
Misli, ljubo, koga tebe drago.
Ni Turčin, međutim, nije mutav. Umesto Strahinjinog dostojanstvenog i viteškog udri mene ili njega, Vlah-Alija joj dva puta, na početku i na kraju, eksplicitno kaže da udari Strahinju, a pride joj obećava i da će je voleti zauvek („Mene biti mila do vijeka“) i obasuti raskoši, bogatstvom i okružiti sluškinjama.
Istini za volju, iako Strahinja svoje obraćanje ljubi iskazuje dostojanstvenije od Vlah-Alije, ipak se ne bi moglo reći da je poziv koji upućuje ljubi neutralan. Ponavljam, Strahinja joj se obraća prvi, u trenutku kada gubi dvoboj, i apeluje na nju da izabere onoga koji joj je draži. Ma koliko izazovno bilo ovde spekulisati šta je Strahinja ovim mislio i nameravao, valja nam ostati unutar konvencija srpske epike, koja samo izuzetno predstavlja direktno šta junaci misle i o čemu razmišljaju, a njihov unutrašnji svet ili izostavlja potpuno ili donekle predstavlja, ali putem ustaljenih fraza ili gestova datih spolja. Stoga, ići ću ovde u psihološku analizu samo donde dokle ju je eksplicitno naznačio sam pevač i u okvirima zakonitosti žanra. Vraćajući se s ovom ogradom analizi stihova, mislim da je izvesno da se Strahinja ljubi obratio za pomoć.
To, prosto, proizlazi iz činjenice da, nakon neutralnog „udri ljubo, mene, ja Turčina“, ban izgovara još nešto: „Misli, ljubo, koga tebe drago.“ Elementarna logika nam, stoga, nalaže da zaključimo kako junak ovde zapravo ne računa s mogućnošću da je Vlah-Alija ljubi draži od njega, jer da jeste, ne bi je ni zvao da odluči dvoboj. Da je ovaj zdravorazumski zaključak ispravan, potvrđuje pevač koji, u trenutku kad ljuba udara Strahinju, veli: „Prepade se Strahiniću bane/ Đe pogibe ludo i bezumno.“ Najbolje objašnjenje zašto bi njegova pogibija bila luda i bezumna vidim ne u tome što on ide u poteru za ženom, što odlazi sam u tursku vojsku, što ne odustaje iako mu je stari derviš rekao da je Vlah-Alija „ala“ i nepobediv, već što gine od ruke sopstvene žene, koju je sam pozvao da odluči dvoboj. To je, po meni, jedino što je u njegovim postupcima ludo i bezumno, dok je sve ostalo što sam naveo junačko i časno po merilima ratničko-patrijarhalnog dinarskog sveta.
Da li ljuba namerno udara Strahinju?
Ostaje još da donesemo ključni sud o ljubinom postupku – udara li ona muža namerno, takoreći s predumišljajem, ili nehotice i u afektu? U Milijinoj pesmi „Banović Strahinja“ vidimo jasno da je ovde u pitanju „zločin sa predumišljajem“:
lako skoči ka da se pomami,
ona nađe jedan komad sablje,
zavi komad u vezeni jagluk
da joj bilu ruku ne obrani,
pa obleće i otud i otud,
čuva glavu Turčin-Vlah-Alije,
a ošinu gospodara svoga.
Dakle, ona obavlja pripremne radnje, sasvim racionalno postupa u ovako dramatičnim trenucima – zavija komad sablje u maramicu da se ne bi posekla i, najzad, oprezno obilazi oko megdandžija („obleće i otud i otud“), pazeći da slučajno ne povredi Turčina („čuva glavu Turčin-Vlah-Alije“) i traži najbolji položaj iz kog će najsigurnije i najbolje udariti upravo onoga koga želi, Strahinju. Ovo njeno hladnokrvno i nečasno držanje u dramatičnim okolnostima neodoljivo podseća na ponašanje njenog oca Jug-Bogdana, koji se u trenu miri s njenim gubitkom („Neka ide, vrag je odnesao!“)
Pevač je, dakle, njen napad na Strahinju brižljivo i dosledno motivisao, razvijajući ljubin lik kroz tri kritične scene. Najpre, dok se Strahinja približava Vlah-Alijinom šatoru, pratimo njene percepcije, vidimo je kako mirno razgleda okolinu oko sebe dok joj Vlah-Alija spava u krilu, što sugeriše da se ona brzo navikla na novonastale okolnosti te da svoj položaj ne doživljava tragično. Zatim, kada ugleda Strahinju, ona budi Vlah-Aliju i upozorava ga na njegov dolazak, koji doživljava kao pretnju i opasnost („sad će mene oči izvaditi“), a ne kao priliku za izbavljenje. Time je pevač sasvim uverljivo motivisao i pripremio ljubin postupak tokom dvoboja, tokom koga ona namerno i svesno nasrće na muža.
Sve dok mu nije zatrebala njihova pomoć, Strahinja nije znao kakvi su stvarno Jugovići – verovao je da su pravi junaci, da drže do časti i morala, da su mu „glavni prijatelji“ u dvostrukom smislu savezništva i vrline, a ispostavilo se da su kukavice i izdajnici. Isti se slučaj ponovio kada mu je zatrebala pomoć Jugove ćerke, i kada je tu pomoć očekivao. Tek tada je video da je i ona ista kao i ostali Jugovići – otuda, njen pokušaj da ubije Strahinju samo je teatralniji, ali ne i suštinski različit od postupanja ostalih Jugovića, koji, ostavljajući ga samog, takođe ga praktično šalju u smrt.
Kako je Strahinja (ipak) uspeo da savlada neprijatelja?
Pa kako je, onda, uprkos svemu tome, Strahinja uspeo da savlada neprijatelja? Odgovor se nalazi u stihovima koji dolaze nakon ljubinog napada. Strahinja je, dakle, reklo bi se u bezizlaznoj situaciji. On je krvav, dodatno ranjen u glavu, i nema više nikakvih izgleda da fizičkom snagom savlada protivnika, koji je sada neuporedivo nadmoćniji. „A nešto se bane domislio“, kaže pevač na ovom mestu, i pozvao svog psa, koga je, prinuđen da sam ide na Kosovo, poveo iz Kruševca („a kad viđe jutros u nevolji/ da mu nema glavna prijatelja/pade na um, pa se dosjetio/ za njegova hrta Karamana“). Hrt napada ljubu „te se šnjime kolje niz planinu“, ona „ljuto vrisnu, daleko se čuje“, a Vlah-Alija, fatalno po sebe, u tom času ispoljava emocije, odnosno ne uspeva da obuzda svoja osećanja i strasti:
A Turčinu oči ispadoše,
koliko mu nešto žao bješe,
te on gleda što se čini s njome.
Videći da je Aliji za trenutak popustila pažnja, Strahinja koristi tu slabost, pa prikuplja svu svoju snagu i, pošto su salomili sve oružje, kolje ga zubima: „zakla njega kao vuče jagnje“. Strahinja zatim odmah opozove psa: „Skoči bane, pa iz grla viknu/ Te nabreknu onog hrta žuta/ Doke svoju kurtalisa ljubu“, te ugrabi ljubu koja je krenula da beži i uputi se u Kruševac.
Slobodan Orlović: Ima li te Strahinjiću Bane u malenoj Banjskoj
Iz ovakvog ishoda dvoboja proizlaze dva važna zaključka. Prvo, jezikom patrijarhalnih dinaraca, isključivi razlog Vlah-Alijinog poraza je sladostrašće, a Strahinjine pobede njegova moralna superiornost. Videli smo jasno da je Vlah-Alija fizički superiorniji, snažniji od Strahinje i neustrašiv („ne boji cara ni vezira“). Jedino što njemu nedostaje jeste etička komponenta njegovog karaktera i činjenja, jer je on „samovoljan“ i dela isključivo po sopstvenom nahođenju i zarad sopstvenih pobuda, ne podređujući svoje akcije bilo kakvom višem cilju ili principu. Hvaleći dela jednog dinaraca kao prave primere čojstva, Marko Miljanov za njih kaže: „Nije to bilo zversko junaštvo, nego pitomo, puno pobožnosti i velikodušnosti.”
Vlah-Alija je, dakle, nesumnjivo junak, ali njegovo delanje je baš takvo, „zversko junaštvo“ – spaljivanje Strahinjinog doma, gaženje konjima njegove majke, odvođenje ljube, nisu podvizi koji zaslužuju divljenje i pohvalu, jer žene, a posebno majke, ne bi smele biti predmet nasilja pravih junaka. Majka pismom obaveštava Strahinju da Vlah-Alija „beza zla, sine, proći ne šće“, dakle on čini zlo i stoga su, u stvari, njegovi postupci upravo pravi primer i ilustracija „varvarske samovolje“, kako bi rekao Gete.
Najzad, on je i sladostrasnik, koji „svu noć ljubi Strahinjovu ljubu“, spava joj u krilu, s njom razgovara i ophodi se prisno („dušo moja“) – što se sve u svetu patrijarhalnih dinaraca smatra skarednim delanjem iz telesnih pobuda, putenih nagona i strasti. Naime, pravi junak ne treba da se pozadugo gosti za trpezom, pa stoga i pevač kaže za Strahinju u Kruševcu „pozadugo bane začamao“, dakle zadržao se, zakasnio-zadocnio da odbrani dom, već da teži junačkim podvizima i brani svoje domaćinstvo, na šta Strahinju, kunući ga, podseća i rođena majka („A ja, sine, kukam na garištu/ A ti vino piješ u Kruševcu!“). Još i više to važi za sladostrašće, kojem junak ne sme da se prepušta jer slabi njegov karakter, borbeni moral i pažnju. Zahvaljujući tome što, kada pas kolje ljubu, Strahinja ostaje bez-strasan, odnosno kontroliše svoja osećanja, a Vlah-Alija im ne odoleva („A Turčinu oči ispadoše/ Koliko mu nešto žao bješe/ Te on gleda, što se čini šnjome.“), potonji, i pored fizičke superiornosti, gubi dvoboj i život. Prema logici ratničkog patrijarhata, osećanja prema ženi nisu samo nepoželjna, već (potencijalno) i pogubna.
Spasavanje ljube
Drugi važan zaključak iz završnice dvoboja, koji gotovo da nije moguće prenaglasiti, jeste da Strahinja ljubi odmah nakon dvoboja spasava život, dakle pre samog finala u Kruševcu već je jednom pošteđuje, što je prethodna kritika neobjašnjivo i, upravo, nedopustivo previdela. Jer, naime, da po okončanju dvoboja nije odmah („Skoči bane, pa iz grla viknu“) opozvao hrta, ovaj bi je zaklao zubima, baš kao što je i Strahinja zaklao Vlah-Aliju.
Takav bismo paralelizam uistinu mogli videti kao doslovan primer „poetske pravde“, gde bi neverna „kuja“, kako Jug-Bogdan naziva svoju ćerku u poslednjim stihovima pesme, stradala upravo od psa, i to na isti način i u istom trenutku kada i njen inoverni ljubavnik – klanjem. A pravi razlog za pošteđivanje žene, naravno, ponovo nema veze sa osećanjima („nema intimnog života“), pa suštinski ni sa njom samom niti težinom njenog greha („Ovde se ne radi o tome da li ta žena – kao čovečija duša ili kao žensko telo – nešto vredi ili ne”), već sa junačkim kodom i zakonitostima osvete, koje sam na drugom mestu nazvao „surovom ekonomijom krvne osvete“, odnosno obavezom da se simbolički dug u vidu prolivene krvi ili nanesene uvrede naplati „s kamatom“.
Naime, kao što navodi Karadžić u pomenutoj knjizi o Crnogorcima: „Ako je krivac kakav neznatan čovjek, to se na njemu osveta naročito ne vrši, već se za to bira kakva uglednija ličnost.“ Isto kaže i Marko Miljanov u svojim „Primjerima čojstva i junaštva“: „Takvi je običaj bio i slabog svoga s najboljijem da sveti, jer ako bi rđavoga ubio za osvetu, rugali bi mu se.“ Drugim rečima, Strahinja se ne sveti na ženi upravo zato jer su žene uopšte obeležene „negativnim simboličkim koeficijentom“, pa dakle osveta na ženi niti doprinosi časti niti predstavlja junački podvig. Štaviše, ubistvo žene samo bi umanjilo, bacilo ljagu na takav apsolutni junački podvig kakav je ubistvo „mučne ale“, aždaje, „silnog“ Vlah-Alije, pred kojim su nemoćni i car i vezir. Podsećam na drugi „ključ“ rešenja zagonetke kojem je bio posvećen ovaj odeljak, a koji se može jednostavno sažeti kao – ljuba je u pesmi predstavljena ne kao žena uopšte, nego kao „žena onakve loze“, jedna od Jugovića, zastupnica istog kukavičkog i nečasnog ponašanja kao i njen otac, Jug-Bogdan.
Stoga, pošto „ako je krivac kakav neznatan čovjek, to se na njemu osveta naročito ne vrši već se za to bira kakva uglednija ličnost“, Strahinja je vodi u Kruševac, gde će se sa tim Jugovićima (uključujući, dakle, i nju) obračunati preko najuglednijeg, najznatnijeg među njima – „silnog“ Jug-Bogdana.
Izvor: NIN
