Piše: M. K. Badrakumar
Američki predsednik Džo Bajden je iznenadio javnost tokom pres-konferencije ispred Bele kuće, u četvrtak (3. oktobra) kada je, u suštini, poručio da ne isključuje mogućnost sastanka sa ruskim kolegom Vladimirom Putinom na predstojećim samitima G20 ili Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje. Bajden je, u izvesnom smislu, dao signal: „Barkis je voljan.“ Ili, kako je rekao: “Sumnjam da će se Putin pojaviti.”
Kako to obično biva na ovakvim konferencijama u Beloj kući, predsednik SAD je svojevoljno odabrao da odgovori na pitanje dopisnika TASS-a. Novinar je, naravno, znao da Bajden ima informaciju o tome da se Putinovo putovanje na „zapadnu hemisferu“ zbog prisustva na samitu G20 u Riju, 18. i 19. novembra, aktivno razmatra u Kremlju.
Bajden i Putin svakako imaju mnogo tema za razgovor, ali posebno je zanimljivo da je Bajden pokazao interesovanje za susret samo dan nakon masovnog iranskog raketnog udara na Izrael, koji je došao kao grom iz vedra neba i dramatično preokrenuo nasleđe njegovog predsedništva.
Shodno tome, ne treba se iznenaditi ako bliskoistočna kriza bude dominirala na sastanku dvojice lidera u Rio de Žaneiru, ako do njega uopšte i dođe. Rat u Ukrajini neumitno se bliži ruskoj pobedi. Bajdenov interes je u tome da se nekako pobrine da se kapitulacija Ukrajine – i poniženje NATO-a – prolongiraju do 20. januara. Ali, za to mu je potrebna i Putinova saradnja.
Američki paradoks
U međuvremenu, nesanicu kod američkog predsednika izaziva situacija na Bliskom istoku, koja može nekontrolisano prerasti u regionalni rat. Ovde Putin nije problem, naprotiv, mogao bi biti rešenje.
Sasvim izvesno, razlike u politici između Bajdena i Netanjahua postoje, što je samo po sebi očekivano s obzirom na njihove različite prioritete kao političara. Štaviše, čini se da je trenutna kriza u odnosima Sjedinjenih Država i Izraela prilično ozbiljna, ali koliko je toga samo za potrebe javnosti, a koliko je stvarno, ostaje veliko pitanje. Ono što je jasno, prelazak iz rata u „diplomatski red“ trenutno nije ni na vidiku.
Međutim, Sjedinjene Države i Izrael su veoma čvrsto povezani. Nema sumnje da Bajden omogućava nesmetanu pomoć toj zemlji u njihovim ratnim naporima i u održavanju ekonomije. Vašington, pored toga, blokira sve poteze u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija koji pozivaju na prekid vatre, što u samom korenu saseca napore za mir.
Polazeći od toga, iranski raketni napad na Izrael treba staviti u širu perspektivu. Umesto ratobornog čina, on se može posmatrati i kao mera prinude da se Izrael primora na povlačenje svoje kopnene ofanzive na Liban. Predsednik Masud Pezeškijan je otkrio da je Iran do sada bio krajnje uzdržan u zaustavljanju izraelskih zločina, samo zbog molbi zapadnih lidera da bi to poremetilo pregovore o prekidu vatre u Gazi, koji su, navodno, u ključnoj fazi. Ali Zapad nije održao svoje obećanje, ne ostavljajući Iranu bilo koju drugu opciju, osim da deluje.
Pasivnost ili neaktivnost pred nemilosrdnim divljanjem Izraela protiv palestinskog stanovništva, sa ciljem etničkog čišćenja, stvorili bi neprijatnu i uznemirujuću situaciju za Iran, koji se predstavlja spasiocem potlačenih muslimana. Osim toga, čitava iranska strategija odvraćanja bila je na velikom ispitu.
Ruska igra
Bajden je u ovoj situaciji „kao mačka na vrelom limenom krovu“. Bliskoistočni rat je poslednja stvar koju želi. Ali on nema kontrolu nad Netanjahuom koji već planira sledeći eskalatorni korak. Što se tiče Irana, njihov osećaj ogorčenosti zbog zapadne perfidnosti i „moralnog bankrota“ je ogroman. Kredibilitet SAD je pretrpeo teške udarce širom zapadne Azije.
Da se vratimo na Putina. Na bliskoistočnoj šahovskoj tabli, Rusija ima veliki značaj. Odnosi Rusije i Irana danas dostižu istorijski nivo. Ruske izjave su poslednjih godina veoma kritički nastrojene prema Izraelu. Takođe, Moskva je otvoreno održavala kontakte sa grupama koje čine Osovinu otpora.
Ruska diplomatija u širem smislu nastoji da izraelsko-palestinski sukob dovede u središte međunarodne politike. U protekloj godini, bezbednosne konsultacije između Moskve i Teherana su značajno intenzivirane. Pojavili su se i neki izveštaji o tome da Rusija prenosi naprednu vojnu opremu kako bi ojačala iransku PVO.
Rusija je jedina zemlja koju je Iran unapred obavestio o svom raketnom udaru na Izrael, što je jasna simbolika. Prema poznatom američkom podkastu Judge Napolitano: Judging Freedom (OVDE), ruska pomorska flota u istočnom Mediteranu oborila je 13 izraelskih projektila prošle nedelje u blizini Libana.
Očigledno pogubljen, Netanjahu pokušava da telefonski kontaktira Putina poslednjih nekoliko dana, ali poziv tek treba da se materijalizuje. I na diplomatskom planu, Rusija je istakla najveći značaj koji pridaje odnosima sa Iranom.
Jasno je da Sjedinjene Države osećaju imperativ saradnje sa Rusijom. Ono što bi moglo biti prihvatljivo za sve aktere jeste razmena proporcionalnih udara između dva zapadnoazijska igrača (Izraela i Irana, prim. NS), uobličena u pažljivo kalibrisane medijske kampanje. Na primer, ciljani napadi na pojedinačna vojna postrojenja, koji bi „sačuvali obraz“ Izraelu, a istovremeno ne bi izazvali veliki rat. To je poželjan scenario i za Iran, jer tako izbegava nepotrebne rizike i čuva adute za regionalnu igru moći koja će se, po svemu sudeći, dugo igrati.
U krajnjoj liniji, bitne su američko-izraelske namere. Fajnenšal tajms je citirao izraelske izvore, koji kazuju da je plan igre – naneti maksimalnu štetu iranskoj ekonomiji kako bi se pokrenuo latentni „protestni potencijal“ iranskog društva. Izraelci se očigledno nadaju da će kredibilna agenda promene teheranskog režima naći odjek u Vašingtonu i privući američku intervenciju.
U svakom slučaju, Bajdenov potez da stupi u kontakt sa Putinom sugeriše da treba isključiti američku vojnu intervenciju. S druge strane, istorijski rusko-iranski pakt o bezbednosti, za koji se očekuje da bude potpisan tokom predstojećeg samita BRIKS-a u Kazanju, 20-22. oktobra, daje Iranu mnogo više „strateške dubine“ za pregovore sa Zapadom.
Snažno savezništvo
Interes Rusije leži u jačanju odbrambenih sposobnosti Irana i daljem napredovanju u široko zasnovanoj bilateralnoj saradnji, koja je usidrena na ekonomskom planu, u uslovima sankcija. Na paralelnom koloseku, Moskva radi na unapređenja integracije Irana u projekat Velike Evroazije. Ukratko, Rusija je danas akter koji podstiče stabilnost i predvidljivost u Iranu i njegov mir sa samim sobom i sa regionom.
Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Rjabkov rekao je novinarima u četvrtak, u Moskvi: „Mi smo u najbližem kontaktu sa Iranom u vezi trenutne situacije. Delimo sjajno iskustvo saradnje u različitim oblastima. Mislim da je ovo trenutak kada su naši odnosi posebno važni.” Inače, predsednik Pezeškijan primio je u ponedeljak, 30. septembra, u Teheranu premijera Rusije Mihaila Mišustina, koji je boravio u poseti Iranu do nekoliko sati uoči lansiranja iranskih balističkih raketa na Izrael.
Na sastanku Saveta bezbednosti posvećenom razvoju događaja u zapadnoj Aziji, stalni predstavnik Rusije pri UN Vasilij Nebenzja izjavio je: „Kao deo svog mandata za održavanje međunarodnog mira i bezbednosti, Savet bezbednosti mora naterati Izrael da odmah prekine neprijateljstva. Vi i ja takođe treba da uložimo sve napore u stvaranje uslova za političko i diplomatsko rešenje. U ovom kontekstu, uzimamo u obzir signal Teherana da nije voljan na dalje podsticanje konfrontacije.“
Zanimljivo je da je portparol Kremlja Dmitrij Peskov odmah reagovao na Bajdenovu izjavu o mogućem sastanku sa Putinom. On je u petak izjavio: „Nije bilo razgovora o ovom pitanju do danas. U ovom trenutku ne postoje preduslovi za to. Međutim, predsednik je više puta izjavio da ostaje otvoren za sve kontakte.“
Izvor: Novi Standard
