Пише: Гидеон Леви
Ко год је мислио да су израелски медији дотакли дно, нека погледа нову праксу: репортер који показује прозор погођен пројектилом и водитељ који прекида емисију због извештаја из локалне продавнице оштећене у нападу, сместа додају да је то одобрио војни цензор. Нико не захтева од њих да то кажу. То не налаже закон нити захтевају војни цензори. Па ипак медији волонтирају изјаве типа: ми смо добри, најбољи ученици у разреду који никада не излазе без дозволе.
Срамотне улизице, било да је то Јонит Леви са Канала 12 или локални извештачи о страдалима од иранских бомби у граду Петах Тиква. Сви се додворавају војсци. Уместо да се боре против цензуре (да, чак и у ратно време) постали су њени највернији следбеници. Ставили су се у службу портпарола Израелских одбрамбених снага (ИДФ) и њиховог војног цензора. Са њима борба за слободу медија губи сваки смисао, јер они сами у њу не верују. Чињеница је да им нико није наредио да крију шта се заиста дешавало у Појасу Газе две и по године. Нико им није наредио да буду послушни.
„Да ли ме волиш ИДФ?“, пита сваки војни дописник. „Да ли сам добар дечко? Добар војник? Јел’ да да нисам ништа открио? Јел’ да да не говорим с пуним устима?“ Наши новинари као да имају егзистенцијалну потребу да буду у добрим односима са државним властима и природним непријатељем слободе изражавања: војним цензором. Та потреба да се живи у сенци државних интереса, као иза маме и тате кад смо били мали, та жеља да се буде потапшан по глави јер смо били добри, потиче из потребе да нас цензура ослободи одговорности за одлуке о томе шта треба објавити а шта не.
За већину израелских новинара медији су у служби националне безбедности, јер сви смо ми војници. Многи новинари верују да је њихов посао да штите углед Израела. „Ми смо пре свега Израелци, а тек онда новинари“, каже неуки новинар који нема појма о својој улози у демократији. Граница између новинарства и пропаганде овде је одавно укинута. Улагивање држави није усмерено само на режим већ и на јавност: Не брините, нећемо вам рећи превише. Ми смо одговорне патриоте и нећемо вам одузимати миран сан (са вешћу да је ИДФ до сада убио хиљаду беба у Гази), нити ћемо икада угрозити „националну безбедност“, шта год то значило. Новинарство је у Израелу аспект државне безбедности.
Није увек било тако. Некада је цензура била драконска, али су се новинари храбро одупирали. Када је државни цензор одлучио да блокира информације у часопису Хаолам Хазех, главни уредник Ури Авнери је у знак протеста објавио празну страницу, што је само по себи било кршење цензуре. Такав гест је данас тешко замислити. Када је Алекс Левак фотографисао терористе из аутобуса на међуградској линији 300 пре него што их је убила служба безбедности Шин Бет, дневни лист Хадасхот се изборио да објави ту слику. То се данас не би догодило. Слика терориста пре њихове егзекуције данас не би прошла уредничку аутоцензуру, а и читаоци би се побунили због превелике непријатности. Ко би се данас борио да објави доказ о погубљењу Палестинаца? Ко уопште жели да зна?
То је зачарани круг из ког нема излаза јер су сви у њему срећни и задовољни. Највећа опасност која вреба у медијима је самоцензура, хиљаду пута разорнија од државне цензуре, јер јој се нико не одупире. Поносни на своју послушност, медији падају све ниже. Нема разлога за страх од министра комуникација Шлома Кархија; имамо Канал 12 да обави његов посао.
Извор: Haaretz
Превод: Милица Јовановић/Пешчаник
