Piše: Elis Bektaš
Potukoše se neki dan dvojica filosofa u mom komšiluku. Prvo je jedan, zastupnik ideje da je znanje tek himera i da se u osnovi sve svodi na verovanje, potegao šaber iz nogavice i sjurio ga pravo u želudac ovom drugom, koji je čvrsto branio racio kao jedinu čovekovu izvesnost.
Potom je branilac racionalnog hitro trgnuo nekakvu golemu pištoljčinu na crni barut i prostrelio grudni koš prvome, istovremeno mu zapalivši košulju, eto toliki je plamen bio. Zatim je prvi uzvratio sekirčetom koje se ko zna otkud tu našlo, otkinuvši drugome četvrtinu lobanje. Dok mu je mozak pulsirao i vrišteći od bola, drugi je prvome zario zube u grkljan, otkinuo ga i prezrivo ispljunuo na pod. Sa poda su, pored krkljanja, dopirale i kletve kakvih bi se i sam Iblis postideo. Između dve kletve, prvi je izvukao bocu hlorne kiseline i sasuo je drugom prvo na ostatke lica, a potom i na genitalni predeo.
Onda je neko pozvao policiju. Policija je stigla, ali nije mogla da uđe u kafanu, pre toga je morala pozvati vatrogasce da iseku nabacani inventar prekriven leševima gostiju kafane koji su nesmotreno pohitali da izmire dvojicu filosofa. Kada je policija konačno ušla, obojica su ležala na podu, u ogromnim lokvama krvi koje su se već počele spajati u jednu, rastvorenih utroba iz kojih se širio nesnosan zadah crevnog sadržaja a noge su im se neritmično grčile. Pre nego što je sigla hitna pomoć, obojica su izdahnula, na očigled zgroženih policajaca, konobara i tri preživela gosta. A kada su umrli, ustali su i promenili kafanu.
Sutradan se sretoše, glavoboljni i povijeni pod teretom grizodušja, pa krišom i veštinom kakvu poseduju šverceri deviza razmeniše poglede i odoše svaki na svoju stranu.
