Gabrijel Zukman je predvodnik pokreta koji zagovara da milijarderi plaćaju porez u visini od barem dva odsto ukupne vrednosti svog bogatstva godišnje.
Piše: Sajmon Kuper
Prevod za Žurnal: M. M. Milojević
Pariska škola ekonomije nalazi se na neupečatljivom terenu nekadašnje devojačke Više normalne škole (École Normale Superieure), smeštene u neuglednom kraju francuske prestonice. Škola je formirana tek 2005. godine. Podučava samo postdiplomce. Ne može da parira harvardskoj zadužbini od pedeset tri milijarde dolara. A opet, to je izuzetno uticajno mesto. Predsednica škole Ester Duflo dobitnica je Nobelove nagrade za ekonomiju i nedavno se vratila u svoj rodni grad sa Harvarda. Saosnivač Pariske škole ekonomije Toma Piketi uradio je više od bilo koga drugog da pitanje nejednakosti smesti u središte profesionalne agende ekonomista. Dve decenije ranije, on je takođe bio mentor master teze sadašnje školske zvezde Gabrijela Zukmana. U ovoj tezi bavio se ispitivanjem da li visoki porezi podstiču bogate ljude da emigriraju. Danas Zukman, mladoliki trideset osmogodišnjak, koji je dobitnik medalje Džon Bejts Klark, nagrade koja često prethodi Nobelovoj nagradi za ekonomiju, predvodi kampanju za uvođenje globalnog poreza na bogatstvo superbogatih.
Poreska opservatorija Evropske unije (EU Tax Observatory) koju predvodi Zukman, održala je u aprilu konferenciju na Pariskoj školi ekonomije za malu ali globalno rasprostranjenu zajednicu koja se okupila baveći se ovim porezom. Osim ekonomista, tu je bilo delegata Međunarodnog monetarnog fonda, brazilske vlade, belgijske radničke partije i zvaničnika Organizacije za evropsku saradnju i razvoj koji su okupljanju prisustvovali kao privatna lica, ‚zaluđenici za poreze‘. Oni studenti Pariske škole ekonomije koji su više usredsređeni prema maksimizovanju profita ušunjali su se da besplatno dobiju porcije ručka pariskog kvaliteta. Poruka sa konferencije: superbogati se oporezuju po nižoj poreskoj stopi od običnih ljudi, ali Zukman i njegovi saradnici planiraju to da izmene.
Iako su gotovo svi govornici na konferenciji bili muškarci, za njihovo polje istraživanja moglo bi se reći da ga je pokrenula žena. Helena Tarasov, službenih američkog Ministarstva trgovine, je 1941. godine koautorski objavila monografiju pod naslovom Ko plaća poreze? (Who Pays the Taxes).
Bilo je potrebno skoro još osamdeset godina kako bi se došlo do procena po kojoj stopi superbogati zapravo plaćaju poreze. ‚Milijarderi su veoma vidljivi, izuzev u najvećem delu javnodostupnih statistika‘, rekao je na konferenciji Lukas Šansel sa Pariskog univerziteta. Porezi koje plaćaju na prihode uglavnom su vrlo skromni, zato što njihovo bogatsvo uobičajeno ne potiče od rada već od udela u vlasništvu kompanija.
Miloš Milojević: Ideološko preoblikovanje republikanske stranke
Superbogati retko plaćaju znatnije poreze na ove vlasničke udele. Većina ovih ljudi je dovoljno platežna da ostavlja profite u svojim kompanija, pre nego da ih opredeljuje kao oporezive dividende (Amazon, na primer, nikada nije isplatio gotovinske dividende, što je kompanija Alfabet učinila po prvi put prošle godine). Tako da gomile novca kojima bogati ljudi raspolažu rastu, neoporezovane i često skrivene od pogleda kao imovina kompanija.
Kako mapirati bogatstvo superbogatih? Od 2018. godine, Piketi, Zukman i njihov saradnik Emanuel Saez predvode globalnu inicijativu da se izmeri sav nacionalni dohodak. Ovo zahteva ukrštanje mnogo različitih skupina podataka: registre deoničara, podatke o povratu poreza na zaradu i korporativni profit, podatke o aktivnostima kompanija u inostranstvu i na kraju ‚spiskove bogatih‘ koje sastavljaju časopisi poput Forbsa i sličnih. Piketi i saradnici su oformili Svetsku bazu nejednakosti (World Inequality Database) kojoj je raznim podacima doprinelo više od dvesta ekonomista. Njihovi rezultati upućuju da su superbogati bogatiji i brojniji nego što se ranije mislilo. Vrhunac nejednakosti je u Južnoj Africi, u kojoj prema proceni Svetske baze nejednakosti, najbogatijih jedan odsto ima vlasništvo nad pedeset pet odsto nacionalnog bogatstva.
Konferencija je otpočela prikazivanjem država koje se uzajalno razlikuju, Brazila, Holandije i Sjedinjenih Američkih Država, ali su nalazi zapanjujuće ujednačeni: u svakoj državi superbogati su slabije oporezovani u odnosu na obične ljude. Zukmanova prezentacija o SAD je tipičan primer: između 2018. i 2020, prosečna efektivna poreska stopa u zemlji bila je 30,7 odsto, ali je sto najbogatijih Amerikanaca oporezovano po stopi svega nešto višoj od dvadeset odsto. Pomogle su poreske olakšice koje su dobili od administracije Donalda Trampa 2018. godine, ali problem je daleko stariji od njegovog stupanja na predsedničku dužnost. Voren Bafet se 2012. godine požalio da njegova sekretarica ‚radi podjednako naporno kao i on a plaća porez po dvostruko višoj stopi nego što ja plaćam‘. Ne bi onda trebalo da začudi da je bogatstvo 400 najbogatijih Amerikanaca skočilo do nivoa od 20 odsto brutodomaćeg proizvoda SAD, sa 2 odsto koliko je činilo 1982. godine.
Bogati izbegavaju poreze čak i nakon smrti. ‚Porez na nasledstvo gotovo da je iščezao u SAD‘, kaže Zukman. Efektivna poreska stopa po kojoj porez plaća jedan naslednik (najčešće udovac ili udovica preminulog supružnika) je sedam odsto, u poređenju sa nominalnom zakonskom osnovicom od četrdeset odsto. Slična dinamika određuje i britanski porez na naslednstvo, kaže Arun Advani sa Univerziteta Vorvik.
Ili uzmimo na primer Brazil, čiju ekstremnu nejednakost u zasenak baca samo državni poreski sistem. Gotovo polovina brazilskih poreskih prihoda pristiže od poreza na potrošnju, kaže Teo Palomo iz Pariske škole ekonomije. Ova neravnoteža posebno jako pogađa siromašne, koji troše najveći deo svog dohotka. Ali Brazil ne oporezuje dividende, koje najčešće dobijaju bogati ljudi. Palomo je izračunao da dok obični Brazilci plaćaju efektivnu poresku stopu od 45-50 odsto, najbogatijih jedan odsto plaća oko 20 procentnih poena niže. Zukman kaže da nije pronašao nijedan primer zemlje koja uspešno oporezuje superbogate.
Jedan slušalac započeo je raspravu: ‚Zvuči na osnovu svih ovih prezentacija da bi trebalo da oporezujemo milijardere…‘ pre nego što ga je prekinuo opšti smeh publike. Da – to je poruka. I to bu uskoro mogla da postane politika.
Prema Zukmanovom naumu svaki milijarder bi trebalo da plati ukupan godišnji porez u iznosu od dva odsto vrednosti svoga bogatstva. Na taj način bi, objašnjava, oni plaćali isti nivo poreza kao i svi drugi. Ukoliko neko plati dva odsto preko poreza na dohodak ili drugih poreza onda je ‚sve u redu, ne bi trebalo ništa više da platite‘. Ukoliko plaća manje, onda bi bilo koja zemlja gde milijarderi obavljaju svoje poslovne delatnosti mogla da ih optereti novim porezima kako bi se došlo do ukupnog iznosa od dva odsto. Na primer, Brazil ili Francuska bi mogli da oporezuju osnivača Amazona Džefa Bezosa, pošto kompanija posluje u ovim zemljama.
‘To je istovremeno i hrabar ali i skroman predlog‘, kaže Zukman. On objašnjava da je njegovo ‚polazište‘ ono što je naučeno iz ‚neuspeha‘ većine ranijih evropskih poreza na bogate. Iako su ovi porezi pogađali milionere, njih su uspevali da zaobiđu oni čije je bogatstvo premašivalo 4,8 miliona evra (što je prag preko kojeg se ulazi među 0,1 odsto najbogatijih ljudi na svetu).
Ovo teško da bi bila boljševička revolucija. Zapravo, porez u visini od dva odsto ne bi čak ni umanjio nejednakost, pošto bogatstvo milijardera raste po stopi od oko sedam odsto godišnje. Piketi, koji podržava plan svog nekadašnjeg učenika, gunđa da je to tek ‚korisni prvi korak‘.
Evropska unija dugo podržava Zukmanova istraživanja. Ali njegov veliki prodor desio se prošle godine, kada ga je Brazil, domaćin samita grupe G20, pozvao da predstavi svoj plan na sastanku ministara finansija. Brazil je pogurao čak i argentinskog libertarijanskog predsednika Havijera Mileja da se saglasi sa zajedničkom deklaracijom: ‚Uz sve poštovanje poreskog suvereniteta, nastojaćemo da saradnjom osiguramo da pojedinci izuzetno velikog bogatstva budu efikasno oporezovani‘.
To je izazvalo skroman svetski zamajac. Brazil je poslao ovu deklaraciju Poreskom odboru Ujedinjenih nacija i klubu bogatih zemalja Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju. Kod kuće, brazilska vlada nastojala je da uvede minimalni porez za 141.000 Brazilaca sa prosečnim prihodom od više od milion reala (sto sedamdeset dve hiljade dolara). Takođe želi da uvede institut oporezivanja dividendi. U Francuskoj Narodna skupština je glasala u frbruaru o uvođenju minimalne poreske stope od dva odsto na bogatstvo ljudi neto vrednosti više od sto miliona evra. Gornji dom francuskog parlamenta, Senat, verovatno neće izglasati ‚Zukmanov porez‘, ali država želi da uvede umereniju mininalnu poresku stopu od pola procenta na neto bogatstvo. Velika Britanija je ukinula šemu ‚non-dom‘ koja je omogućavala ljudima da ne plaćaju porez na prihode i dobitke iz inostranstva, i Zukman nastoji da promoviše svoj plan zvaničnicima drugih evropskih država.
On je optimističan. Istraživanja pokazuju široku javnu podršku za oporezivanje po stopi od dva odsto. Kaže da se svega nekoliko političkih partija usudilo da se javno usprotivi ovoj zamisli, pošto bi to značilo da podržavaju ‚pravo milijardera da uopšte ne plaćaju poreze‘. I čak i ukoliko početna minimalna poreska stopa bude niska, ona se kasnije može povećavati.
Fajnenšel tajms: Ekstremisti predvode Netanjahuov pristup ratu sa Hamasom
Kaže da bi svetski porez mogao efikasno da deluje čak i ukoliko bi države poput Trampovih SAD nastojale da ga onemoguće. Bogati ljudi mogu biti oporezovani gde god da posluju. Oni koji iznose svoje bogatstvo u poreske rajeve mogu biti oporezovani izlaznim porezom. Ukoliko se dugoročni rezidenti, na primer, Francuske isele u zemlju sa nižim stopama oporezivanja, kao što je Švajcarska, Zukman želi da Francuska nastavi da ih oporezuje i u narednim godinama. Skeptici i dalje nisu uvereni u izvodljivost ove zamisli.
Jedan od mogućih ishoda jeste da više zemalja podigne druge poreze na bogate, a da ne uvedu porez na bogatstvo. Uostalom, zapaža Advani, države uobičajeno imaju probleme da sprovedu i postojeće poreske zakone čak i ukoliko ne uvode nove. Početna tačka mogla bi biti viša poreska stopa na kapitalnu dobit i na nasledstvo. To bi bilo u duhu Zukmanovog pokreta.
Piketi, koji je bio pažljivi slušalac tokom najvećeg dela konferencije, stao je na binu kako bi na kraju blagoslovio ovaj pokret. Nada se ‚talasu reformi‘, poput onih sprovedenih između 1910. i 1940. godine kada su razvijene zemlje usvojile ‚veoma progresivne‘ poreske stope na dohodak.
On je podsmešljivo govorio: ‚Uvek će biti ljudi koji kažu, ‚Bogati su previše moćni, ništa se ne može promeniti‘‘. Priznaje da je to važilo decenijama. Ali Pariska škola ekonomije je ozbiljan protivnik.
Sajmon Kuper je kolumnista Fajnenšel tajmsa.
Izvor: Fajnenšel tajms
