Piše: Dr Vladan S. Bojić
Negde s jeseni 2006. naravno kao i uvek po prethodnoj, učtivoj i uviđavnoj najavi, Žarko mi se predstavio sms porukom i upitao kada možemo razgovarati. Nazvao je tačno u minut, u zakazano vreme i razvezali smo spontano priču kao da smo se oduvek znali. Docnije mi je rekao da je bio prilično uveren da smo se negde ranije i čuli i pričali, i videli.
Do kraja nismo uspeli da ustanovimo gde i kada je to bilo, ostalo je tako kao i mnogo toga na pola puta — nezavršenog. Ali, od tada ne prestaje taj razgovor, ta priča, žučna naša rasprava, menjaju se samo forme i načini.
Ostavio je utisak nekog koga znam, utisak da se znamo i da sve jedan o drugom znamo. Upadali smo često jedan drugom u reč, u misao, u isti mah bi zaiskrila ista ideja, želja, potreba. Kao da nam je um nekako podeljen na pola, bratski, drugarski. Razlika je bila samo u tome ko bi se prvi izrekao i tako odao. Žarko je bio od onih ljudi koji ti se odmah, kao neki davni znanac, u dušu utisne i nikad ničim ne može da se istisne.
Ne znam precizno, možda ni tačno da objasnim kako je izgledala naša saradnja. Kao klijent bio je iskren, preko svih očekivanja, nemilosrdan prema sebi. Biću sumarno, pa ću nešto sigurno i ispustiti da kažem a kasno ću se onda prisetiti. Jednom rečju, naša saradnja, kao i celokupan odnos, neću pogrešiti, bila je potpuna, snažna i iskrena. Od prijatnosti do neprijatnosti, ali uvek zakonito iskrena. Žarko je umeo da sluša, jako pažljivo da sluša i svaku reč da pamti i zapamti, da te na nju i podseti, kao što je jednako nepogrešivo primećivao čim ja negde mislima odlutam ili mi nešto skrene pažnju — pa zaćuti. Strpljivo je, dugo i naglašeno, čekao da se ponovo u punoj meri usredsredim na temu o kojoj je bila reč.
Sećam se kao da je juče bilo, u Njujorku jula 2013. Jako se naljutio na mene, jer mi je objašnjavao celog dana dok smo obilazili Njujork šta je šta i ko je gde, i kakva su neka mesta i pojave, i to satima, a onda me je pogledao i rezignirano ljut promrmljao: „E, ti si najgori turista na svetu koga sam upoznao. Ne, ne, ti uopšte nisi turista!” Kad ga je to prošlo, dugo smo se smejali, a on sebe stalno imitirao. U tome je jednostavno bio neprikosnoven.
Cenio sam ga kao vrsnog, izvanrednog glumca, jer sam u njemu prepoznavao brojne slojeve raznih darova, sposobnosti i veština; kakav raskošan i bujan konglomerat. Žarko je najslikovitiji dokaz da jedan dar nikad ne dolazi sam, a i ujedno bio je izuzetak, jer ni kod jednog glumca nikad nisam video toliko različitih darova i tako ubedljivo osetio da postoje. Za mene, iz mojih razloga i osećanja, Žarko će zauvek ostati onaj Miloš Obilić, i Miloš Obilić ne može biti niko drugi — tako autentičan, tako ponosan i jasan kao Žarko Laušević.
Kao ličnost, bio je onaj koji se pamti i ostaje. Ostaje duboko, usađen u dušu, u misli, govor, šalu. I danas tiha patnja za njim traje i boli. Žarko je bio dobar čovek. Mislim da bi njemu najvažnije i najvrednije bilo da zaćutim, da ne izgovorim to, a da kažem.
Ja, i trošnih reči o njegovom zdravlju, o tome kako se seća i kako misli da će prezdraviti, u jednom trenutku me je, slušajući moja različito formulisana pitanja kako se oseća i kako je, spontano upitao: „Sećaš li se na fakultetu kada ono polažeš ispit a svi te pitaju kakav si bio, koju ocenu si dobio, a ti kažeš onako šmekerski, s palcem podignutim visoko: ‘Jaka šestica!’” To je bio telefonski razgovor, ali mi se učinilo da veruje i da nije izgubio veru i nadu u izbavljenje, da mu se čini da stvari teško ali ipak dobro stoje. Prevarila nas je, obojica, ta u prvi mah šaljiva — jaka šestica.
Žarko se preobrazio u neraskidiv deo pamćenja života. Upamtile su ga čitave, razne generacije, upamtila ga je epoha, urezan kao žig, ušiven u srce i vid, upamtio se u zemlju, nebo, rekama nošen u more i okeane ljudskog postojanja.
Izvod iz Monografije Žarko Laušević.
