Joko Ogava do sada je objavila više od dvadeset dela. Prema njenim romanima snimljeni su i filmovi. U njenim romanima glavni junaci su uglavnom žene.
Autorku snažno privlače motiv vode i snovi, i fasciniraju je fizički i mentalni poremećaji. Ton njenog dela ide od nadrealnog, preko grotesknog, do dvosmislenog, često uznemirujućeg.
Najpoznatija Ogavina dela su „Hotel Iris“, „Profesor i njegova domaćica“, „Bazen“, „Prstenjak“, „Osveta“ i druga.
Dobitnica je svih velikih japanskih nagrada, među kojima su „Akutagavina“ za „Dnevnik trudnoće“ i „Tanizakijeva“ za „Minin marš“. Prevodi se širom sveta, a u Japanu spada u najčitanije pisce.
U ovoj rubrici, predstavili smo Joko Ogavu više puta i njena ključna dela. Sa nestrpljenjem očekujemo prevod romana „Policija sećanja“, koji se našao u najužem izboru za Bukerovu nagradu 2020.
Izdavačka kuća „Tanesi“, koja postoji od 2009, otkrila nam je Joko Ogavu, koja izvanredno poznaje ljudsku dušu, psihu, njene dubine i opsesije. Piše takozvane psihološke romane sa elementima horora i fantastike, izlažući nam paralelne, nadrealne, višeslojne svetove – spoljašnji i unutrašnji, racionalni i iracionalni, objektivni i subjektivni, javu i san. Majstorski otkriva sunovrat otuđenja, njegove posledice koje utiču na devalvaciju i degeneraciju ljudskosti. Mračnu stranu ljudskog postojanja istovremeno nam približava i udaljava. Ogavini protagonisti su uglavnom žene, kompleksni i uzbudljivi likovi, naizgled obični, sa teškim opsesijama i dubokim unutrašnjim borbama.
„Osveta“ je roman u pričama i roman u romanu jer je završna priča „Prstenjak“ samostalno objavljena u ovoj izdavačkoj kući, ali i kao epilog „Osvete“, bolje reći vrhunac. „Prstenjak“ prede o tajanstvenim događajima u nekadašnjem domu za devojke, pretvorenom u laboratoriju, u kojoj konzervator sećanja priprema i nadgleda tajanstvene uzorke. Roman sadrži dvanaest priča, međusobno isprepletenih, kao u ukrštenim rečima, namenjenih ljubiteljima suptilnog, a u prosevima i brutalnog horora. Lepeza mračnih i prigušenih osećanja oscilira od samopovređivanja do ljudožderskog instinkta.
Ogava osvetljava naš najdublji mrak. Majka koja mrtvom sinu kupuje za rođendan kolač sa jagodama liči na podmornicu u koju ne dopire voda ovoga sveta. Njegove mene. Tašnerka koja je napravila remek-delo svoga zanata, torbicu za srce, koja je iako estetski savršena umalo izgubila svoju upotrebnu vrednost, ili pisac-čudakinja koja svoj rukopis svuda nosi sa sobom, za koji se kasnije otkrije da je hrpa belog papira. Tu negde je „Muzej sprava za mučenje“ koji ima samo jednog kustosa. Ustanova je neprimetna, a njeni posetioci retki, ali oni koji u nju nekim čudom uđu najverovatnije će joj se stalno vraćati. Ljubavni trougao – muž, žena, ljubavnica u Ogavinoj mastionici postaje još složeniji i napetiji.
Ogava je glas o tami, poricanju i melanholiji u nama, koji neretko ne vidimo, zato što nas nadvisuje, poput duha iz boce, prevelik za naš rakurs, od koga sve više zrikavimo, i nadjačava jezivom i dinamičnom tišinom. Pokazuje nam da je život oglodana kost, čije smo ostatke zatrpali u zadnjem dvorištu, ne samo kao osiguranje za slučaj nemaštine, već i kao omiljenu poslasticu. Ogava, kao ženski Frojd, beležnik postmodernog vremena, opisuje i rasvetljava plimske talase emocija, cunami u barama duše, oseku usamljenosti sasušenih rečnih korita i silinu ponornica, fatalne ispade otuđenih likova.
Izvor: Ekspres.net
