Пише: Елис Бекташ
Случај сексуалног предатора и злостављача Моамера Касумовића уздрмао је босанскохерцеговачку, али и јавност у околним земљама, истина, са помало срамном задршком дугом годину дана током које су се многи упућени у мрачну страну Касумовићеве личности правили и блесави и мутави па сада то надокнађују егзалтираним изјавама по медијима и објавама по друштвеним мрежама. Но, о том мало касније.
Младић који је у Сарајеву јавно проговорио о својим ужасавајућим искуствима са изопаченим Касумовићем, уперио је сноп сунчеве свјетлости не само на један малигни, али релативно мали одсјечак друштва, већ на читаво друштво. Под тако јарком свјетлошћу указала се посвемашња трулеж у којој су и Касумовић и његове жртве споредни ликови једне знатно дубље драме која не може имати срећан, па чак ни подношљив завршетак.
Сексуалних предатора и насилника било је увијек и свуда, а људске су се заједнице кроз повијест на различите начине носиле с тим мучним проблемом, у распону од драконског кажњавања, преко прешућивања и заташкавања па до покушаја да се такви преваспитавају, по правилу са исходом који не оправдава уложени труд, а најчешће комбинацијом различитих приступа, јер је питање сексуалног насиља уско повезано са питањем моћи, па се стога дешава да у заједници која спремно позива на линч једног сексуалног насилника, други насилник ужива и институционалну и неформалну друштвену протекцију.
Питање односа сексуалности и друштва само по себи је сложено, а питање сексуалне изопачености и сексуалног насиља још је сложеније јер ни географски ни историјски није универзално, односно не постоји општеприхваћени консензус око садржаја појмова сексуалне изопачености и сексуалног насиља. То су динамичне социјалне категорије и због тога је сваки поједностављени, механицистички и опортуни приступ том проблему дугорочно погубан, превасходно по жртве, па чак и кад то поједностављивање укључује драконско кажњавање сексуалних преступника.
Закон је несумњиво моћно оружје у борби против сексуалног насиља, али нипошто свемоћно, јер закон проблем рјешава post festum, кад се он већ десио, а превентивна и преодгојна функција законске санкције за преступника веома ријетко буде успјешно остварена, јер је сексуалност прије свега биолошки феномен доминантно обликован примордијалним нагоном и ирационалним сегментом људског бића и тек незнатно допуњен рационалним и социјалним формативним векторима.
Закон, дакле, захтијева саборце који ће му садејствовати у борби за заштиту друштва од његових изопачених чланова. Међу тим саборцима најважнија је идеја о јавном добру која почива на идејама несебичности и саосјећања, а потом и просвјетитељство, али не оно академско које је по правилу идеолошки сервилно, већ истинско хуманистичко просвјетитељство које ће у свом фокусу имати човјека и његова права. Друштво прожето свијешћу о јавном добру и хуманистички просвијећено можда јесте утопијски концепт, али му ваља тежити јер би такво друштво било осјетљивије на патњу другога и на вријеме би препознавало изопачености које ваља сузбијати. И одбијало би да шути из разлога опортунизма када се суочи са изопаченостима дубоко укоријењеним у идеолошке и политичке оквире, дакле у оквире друштвене моћи.
А изопаченост није спецификум само неких идеолошких и политичких оквира, већ се она скоро равномјерно распоређује по читавом идеолошком и политичком спектру. Постјугословенски простор, да се задржим на њему, потресале су бројне афере на које је јавност реаговала по правилу емотивно, непросвијећено и погрешно, у распону од Пахомија и Качавенде, преко Решада Омерхоџића, хоџе из Глухе Буковице, па све до Касумовића који, за разлику од претходно споменутих, не долази из традиционалистичких и конзервативних оквира, већ припада филмском и театарском свијету који се углавном перципира као модеран.
Сусједну Хрватску неугодно често потресају сексуални скандали везани за римокатоличку цркву, а пошто је Хрватска неупоредиво уређенији друштвени простор од неформалног хрватског „трећег ентитета“ у Босни и Херцеговини, може се само нагађати колико таквих случајева има у крајевима традиционално наклоњеним шутњи и гурању проблема под тепих, поготово кад су узрочници проблема припадници клера. Истовремено, у Сарајеву се сваки дан очекује да пукне чир једне од тамошњих текија којом је годинама управљао један хохштаплер и вашарски преварант. Због њега су многи збуњени младићи, који су у текију долазили у потрази за духовном утјехом, из ње одлазили у психијатријске ординације. И добар дио чаршије и надлежне институције итекако су упознате са случајем те текије, као што су ни у другим чаршијама многе изопачености нису тајна, али чаршије увијек одлучују да јавно шуте.
Као што конзервативне институције попут, рецимо, религијских скоро по правилу бирају шутњу када се суоче са проблемом у властитим редовима, идентично реагују и они који се сматрају модернистима. До реакције долази тек када проблем запријети да угрози идеолошки оквир и структуру моћи, што се најбоље да сагледати из реакција сарајевског режисера Дине Мустафића и драматурга Феђе Исовића који у медијима и на друштвеним мрежама иступају са поприлично ретардираним изјавама са само једном сврхом – да одбране властите позиције и утицај структура и кружока којима припадају.
Занимљиво је примијетити да су веома принципијелне и неупоредиво оштрије реакције на девијантно и насилничко сексуално понашање вјерских службеника долазиле из одређених религијских кругова, превасходно из Срспске православне цркве али и из Исламске заједнице, него што су реакције самозваних грађанских модерниста на сличне случајеве у властитим редовима и управо тај моменат открива колико је битно да друштво развија аутентичну емпатију за жртве насиља, умјесто стерилног малограђанског става, сведеног на општа мјеста.
Без драматичне промјене друштвених етичких парадигми, односно без просвјећивања које ће охрабрити емпатију заједнице али и жртве да проговоре о својим искуствима, сам закон ће и даље бити немоћан пред сексуалним предаторима вођеним својим атавистичким нагонима. А да је промјена тих парадигми већ одавно постала нужна, рјечито потврђују два индикативна момента идеолошког лудила.
Први је већ пословична фасцинација конзервативних и традиционалних друштвених одсјечака античком Спартом која је била друштво дубоко прожето хомосексуалношћу. Конзервативци и традиционалисти надахнути Спартом увјерени су да разлог њиховог одушевљавања лежи у милитаристичком устроју те античке државице и у њеним ригидним моралним кодовима који су комплементарни са идеалима реакционарних и предмодерних идеологија. Ствар је, међутим, у томе да је хомосексуалност substantia completa Спарте и свако онај ко се диви постигнућима те милитантне творевине без културолошких и хуманистичких амбиција требао би бити свјестан да се уједно диви ономе што у властитом окружењу презире.
Други индикативан моменат садржан је у објави сарајевског режисера Дине Мустафића на друштвеној мрежи Икс, у којој он каже да је „умјетност позоришта креирала амбијент да жртва проговори, да нас као друштво суочи колико је казнени закон шупаљ за тако гнусне злочине попут педофилије, гдје починилац може купити слободу, а жртви оставити трајну трауму.“ Ова тврдња у најмању је руку морбидна, као што би била морбидна тврдња да је војна вјештина креирала амбијент у ком ће жртве ратних злочина проговорити, али од њене морбидности и логичке неваљаности ужаснија је њена закашњелост, односно Мустафићева шутња о нечему што је била јавна тајна преношена по кулоарима сарајевског филмског и театарског полусвијета.
Достојанство филмског и театарског свијета, али и достојанство грађанске свијести и одговорности артикулисано бране тек ријетки, попут сарајевског драматурга Сегора Хаџагића који својим надахнутим објавама на Фејсбуку већ данима вивисецира мрак у театарским и филмским лавиринтима у којима су изопачености стигле до стадија метастазе, уз приљежну и дисциплиновану шутњу ведета тог полусвијета које се издају за лучоноше модернитета и хуманизма, па чак и тог некаквог антифашизма.
Што се тиче већ споменутог закона као оружја за борбу против насилне изопачености, он није савршен, јер није плод организованог умног напора респективних субјеката, већ је резултат инерционе и механицистичке ресавштине, али није ни толико лош да би заслуживао звоно које му ових дана око врата каче многи самозвани експерти и трибуни. Чак и тако несавршен, постојећи закон омогућава примјерено кажњавање насилника и предатора, па коријен проблема ваља тражити на другом мјесту, односно у трулом друштвеном оквиру и у његовом трулом етичком коду који је обликован опортунизмом, каријеризмом и себичношћу. Због те трулежи било је могуће да судија искористи легислативне нијансе и Касумовића осуди на минималну казну која му је омогућила да своје затворске дане откупи и отперја на слободу у родно Бијело Поље.
Због те трулежи друштво и даље углавном шути на безбројне случајеве изопачености и насиља, не само према малољетницима, и због ње се жртве још увијек недовољно често одлучују да проговоре и да потраже помоћ и заштиту надлежних институција, али и разумијевање шире заједнице. И због те се трулежи друштво не може изборити за властиту људскост, ону која се огледа у правовременом реаговању на туђу патњу, умјесто накнадне стерилне емпатије по друштвеним мрежама, нити себи може изабрати тијела законодавне и извршне власти која ће бити способна да законе прилагођавају потребама друштва и идеји јавног добра, односно да спровођење закона повјере онима који ће то чинити професионално и у најбољем интересу жртава али и читаве заједнице, а не у интересу преступника.
Случај изопаченог сексуалног злостављача Касумовића значајан је зато што је барем мало узбуркао учмалу јавност која се дуго и предуго бави идеолошким конструктима умјесто стварним животним проблемима и која пословично шути све док не буде натјерана да проговори, а и тад то чини на јалов и неувјерљив начин. Тај је случај значајан и због одважности жртве Касумовићеве наказне похоте да проговори о свом искуству и да подсјети јавност да жртва није крива нити да се треба срамити због туђе изопачености. Нажалост, случај Касумовић није усамљен и плашим се да ће се друштво, након таласа правдољубивости и праведничке грмљавине, веома брзо вратити у своју мутаву и нијему колотечину, све док га не изненади неки нови случај о ком се итекако шапутало по друштвеним кулоарима.
Идеално друштво, лишено криминалаца, насилника и отпадника од људскости, немогуће је у стварности. Но да би се неко друштво приближило барем пола корака том идеалу, оно се мора просвјећивати, не на стерилни академски начин, већ по захтјевима етике и хуманости, али уједно мора одбацити и сваку толеранцију на девијације у законодавству и правосуђу. А у цивилизацијску и етичку трулеж дубоко огрезла друштва, попут босанскохерцеговачког и околних, е она морају одбацити сама себе, односно заблуде и застрањења која их обликују, да би се могла надати том полукораку ка људскости.
