Пише: Елис Бекташ
У Сарајеву је, непосредно крај Друге гимназије, као споменички експонат постављен тенк Т-55. Нешто источније, у Београду, идентичан тенк кочопери се на платоу испред сјеверне трибине стадиона Црвене Звезде. Обје те челичне грдосије неуништиви су докази ентропијске редукције и посвемашње пропасти друштвеног субјективитета, хуманитета, али и значењског садржаја. У цјелости узевши – докази пропасти смисла.
Рат за распад Југославије сценаристички је догађај који је, упркос различитим митоманским конструкцијама које су се распрострле међу његовим учесницима и њиховим навијачима, од самог почетка имао само један могући исход – онај којим је и окончан. Ратоводства укључена у тај рат од почетка до краја повлачила су потезе усклађене са мастер планом и са давно пројектованим циљем разбијања Југославије и успостављања два лабава колонизована савеза на њеном мјесту.
Тај процес још увијек није довршен, но не треба гледати у кристалну куглу па видјети да се он неће довршавати ратом, већ на друге, економски рационалније начине. Наравно, не треба искључити ни могућност насилних чинова, али они неће потпадати под значењски опсег појма рата, већ то могу бити режирани инциденти који ће послужити као инцијалне капсле за нови интервенционизам и за меку окупацију чија је сврха ојачавање власти квислинга без окупатора који данас владају највећим дијелом југословенског подручја.
Елис Бекташ: Политика и Подравкине супе
Оклопњаке крај београдске Маракане и сарајевске Друге гимназије ваља посматрати искључиво као сисате мађионичареве помоћнице чија је задаћа да својим облинама и својим врцкањем одвуку пажњу публике од трика који опсјенар управо изводи, како би се тај трик и сутра могао поновити као чудо пред новом наивном публиком. Сервирање повијесне митоманије млађим нараштајима и буђење ратничког духа може се разумјети с аспекта прагматизма и интереса владајућих или, прецизније речено, доминирајућих елита, али то је уједно и пристајање на прагматизам и интересе оних елита које су Југославију гурнуле у представу звану рат, који је и сам имао улогу већ споменуте сисате мађионичареве помоћнице да би се, док широке масе тупо блену у њене облине и врцкање грудима и куковима, лакше обавио трик са промјеном друштвених и економских, читај: власничких, односа.
Свака идеализација и свако слављење тог рата представљају корак даље од разумијевања његове стварне природе. Од њеног разумијевања, нимало парадоксално, највише се удаљавају они који номинално имају највише разлога за слављење и идеализацију, на примјер Хрватска која све егзалтираније слави војно-полицијску операцију Олуја, чију је логистичку и политичку подршку Хрватска платила Западу властитим суверенитетом који је данас сведен на макабрично клечање католичких зилота на Марковом тргу и на протјеривање па чак и кажњавање српских музичара.
Но то удаљавање од разумијевања природе рата за распад Југославије, па самим тим и од разумијевања садашњице, није ништа мање ни у другим друштвеним и државним оквирима. И зато су тенкови крај Маракане и Друге гимназије ултимативни докази дугорочно самоуништавајућег лудила, али и дубоке покварености и застрањености оних који би да обликују друштвену свијест и друштвени субјективитет. Они слуђену млађарију – навијаче и школарце – неће начинити војницима способним да сутра бране властито друштво, већ ће неке, или многе, од њих претворити у карикатуралне јуришнике који бране некакву идеализовану и романтизовану прошлост која је у стварности била супстанцијално другачија. И који ће са таквим егзалтацијским набојем у себи сутра постати проблем за друштво које их је обликовало – кад у близини не буде непријатеља по мјери, ратнички занос ће трагати за најближом метом, задовољавајући се чак и укућанима ако ништа друго нема у понуди.
Два тенка Т-55, један крај Маракане и други крај Друге гимназије, чак и у тако јадном стању, лишени мотора и топовског затварача, својим гусјеницама газе и својим разорним, кумулативним и панцирним пројектилима уништавају будућност. Будућност која је, као и рат за распад Југославије, давно пројектована и која има само један могући исход, али коју ће бити лакше и достојанственије поднијети ономе коме гусјенице споменичких оклопњака нису симболички изгазиле разум и свијест а њихови топови им нису избили очи.
