Пише: Патрик Лоренс
Бајденова администрација и машинерија Демократске партије, која покушава да Камалу Харис помјери са другог мјеста у режиму на прво, постаје све занимљивија из седмице у седмицу, морам рећи. Камалина кампања је коначно, два мјесеца након што су партијске елите и финансијери наметнули њену кандидатуру мимо сваког облика демократског процеса, објавила платформу коју зову „Нови пут напријед“, и доћи ћемо до тога на вријеме.
Тренутно ме мање занимају ријечи објављене на сајту, а више два недавна догађаја која би требало размотрити заједно, чак и ако то до сада нико није учинио. Полако, али сигурно, постаје јасно путем ових недељних преокрета како нови Демократски режим, уколико Харис побиједи 5. новембра, намјерава да управља пословима империје. И без обзира на то колико наивних гласача можда мисли другачије, ако Харис преузме Бијелу кућу, њен посао неће бити ништа друго него управљање империјом — ратовима, провокацијама, незаконитим санкцијама и другим колективним казнама, терористичким клијентима у Израелу, нео-нацистима у Кијеву. Прошле сриједе, 4. септембра, Лиз Чејни изненадила је Вашингтон и, претпостављам, већину нас када је објавила да ће подржати кандидатуру Камале Харис за предсједника.
Некадашња конгресменка Вајоминга, култиватор пуча и ратна хушкачица која остаје међу најтврдокорнијим јастребовима у спољној политици десног крила, није била прва Републиканка која је прешла на другу страну у овој политичкој сезони, нити је била последња: два дана касније, исто је учинио и њен отац, Дик Чејни, који свакако не треба увод.
Камалина кампања одмах је изразила своје задовољство подршком ових „храбрих патриота“, како их је организација назвала у својим званичним изјавама. Недељу дана након свих ових високопрофилних политичких потеза, предсједник Џо Бајден састао се у Овалном кабинету са Кијром Стармером, новим британским премијером, да размотри украјински приједлог да се западни пројектили испаљују на мете дубоко унутар руске територије. Британци су спремни да удовоље кијевском режиму, као и Французи, али свима — Лондону, Паризу, Кијеву — потребна је Бајденова дозвола за ширење рата на овај начин. У овом тренутку, Бајден и државни секретар Блинкен налазе се у фази „Па, можда“, а ми треба да будемо на ивици сједишта питајући се да ли ће пристати на ове планове. Али зар већ нисмо гледали овај филм и зар не знамо како се завршава? Зар није било: „Можда ћемо послати ХИМАРС ракетне системе“, „Можда М-1 тенкове“, „Можда Патриот ракетне системе“, „Можда Ф-16“?
Чак и прије сусрета Бајдена и Стармера прошле недеље, Блинкен и Дејвид Лами, британски министар спољних послова, током посјете Кијеву на разговоре са Володимиром Зеленским, већ су слали јаке наговјештаје да ће Бајден поново попустити пред плановима које су украјински предсједник и британски премијер били упућени да му представе.
Наводно је услов који сада Бајден и Блинкен инсистирају тај да неће дозволити Кијеву да користи оружје обезбијеђено од САД — што се чини различитим од оружја произведеног у САД — против циљева унутар руске територије. Ово је само једна од оних замршених подјела које Бајденова администрација прави када жели да изгледа промишљено и опрезно, а није ни једно ни друго.
Хоће ли ми неко рећи какву проклету разлику ће направити за Русију ако Москва буде погођена пројектилом послатим из Британије, Француске или Сједињених Држава? Ови људи се састају да планирају безумно ескалирање прокси рата који не могу да добију и знају да не могу да добију. Очигледна је очајничка природа ових разговора: ово је мој једноставан закључак.
Између ратних планова и политичких промјена, шта смо били свједоци током протеклих неколико седмица? То је наше питање. Када су Лиз Чејни и њен отац, Дик Чејни, приступили редовима Камалине кампање, Џен О’Мали Дилон, шефица кампање, похвалила је Лиз због њене храбрости, а Дика због његовог патриотизма.
Сергеј Караганов: Победа у рату или распад Русије
Другдје у „Камалиној кошници“, како се наводно зове, либерални коментатори готово су похвално дочекали политичку миграцију Лиз и Дика Чејнија, игноришући чињеницу да изгледа да је ово пука опортунистичка игра. Џејмс Карден је написао концизан чланак на ову тему, под насловом „Чејни-манија запаљује Демократе“, у издању „Америчког конзервативца“ од 12. септембра „Бурни аплауз који је пратио Лизину објаву … показује гдје либерали сада постављају своје приоритете“, написао је Карден, „и у великој мјери објашњава зашто им се не може вјеровати када су у питању национална безбједност.“ Наравно, у одушевљеном прихватању Чејнија од стране демократа има доста политике. Људи Камале Харис желе да искористе подјеле међу републиканцима и, у случају Лиз Чејни, да експлоатишу анимозитет који је настао између ње и Доналда Трампа. Али морамо пажљивије погледати да бисмо потпуно разумјели овај политички балет. Лиз Чејни је једном имала јавну свађу са Рандом Полом око тога ко је „трампистичкији“. Дик Чејни је крив за више ратних злочина, злочина против човјечности и ратног профитерства него што би Доналд Трамп могао сањати у својим најлуђим сновима.
Нема помена о овоме док разматрамо ова два политичка преласка? Нисам чуо ни ријеч о томе изнутар Камалине кампање. Стивен Коен је некад волео да каже, шалећи се, иако није уистину шаливши се, да у Вашингтону постоји само једна странка и да се она с правом зове „Ратна странка“. Управо смо добили подсјетник на далековидност овог преминулог и угледног слависте. Нема намјере међу људима који диктирају Камали Харис шта да заговара да се преиспита било која од агресија и незаконитости ове нације, или да се поново размотре катастрофално погрешне спољнополитичке одлуке Бајденове администрације, које су неразлучиве од неоконзервативне агенде коју су Демократе некад, давно, наводно оспоравале.
Прочитајте „Нови пут напријед“, документ од 13 страница. Страница и по посвећена националној безбједности и спољним пословима не представља ништа више него тираду посвећену русофобији, синофобији, љубави према НАТО-у и „најсмртоноснијој борбеној сили на свијету“, што изгледа представља Камалин поглед на дипломатски корпус. Овако размишља и звучи „Ратна странка“ Стива Коена. Као изјава намјере, платформа Харис-Волца у потпуности је у складу с Бајденовом администрацијом и њеном вјероватном одлуком да ескалира сукоб у Украјини до тачке ризиковања Трећег свјетског рата, који Бајден наводно не жели. Најјаснија и најозбиљнија анализа Бајден-Блинкенове позиције — да се одобри Кијеву да нападне мете дубоко унутар Русије са западним пројектилима — дошла је од Владимира Путина. Руски предсједник је говорио у четвртак, дан прије Стармерових разговора с Бајденом, у одговору на питање новинара. Његова изјава је вриједна читања у цјелости, с обзиром на очигледну озбиљност коју придаје разматрањима Запада:
„Оно чему свједочимо је покушај замјене појмова. Овдје се не ради о томе да ли се кијевском режиму дозвољава или не дозвољава да погоди циљеве на руској територији. Он већ спроводи нападе беспилотним летјелицама и другим средствима. Али употреба западно произведених далекометних прецизних оружја је сасвим друга прича. Чињеница је — и поменуо сам ово, а сваки стручњак, и код нас и на Западу, ће то потврдити — украјинска војска није способна да користи најсавременије, прецизне, далекометне системе које Запад испоручује. Они то не могу. Ово оружје је немогуће користити без обавјештајних података са сателита, које Украјина нема. Ово се може урадити само кориштењем сателита Европске уније, или америчких сателита — уопште, НАТО сателита. Ово је прва тачка.
Друга тачка — можда најважнија, кључна тачка — је да само НАТО војно особље може додјељивати мисије овим ракетним системима. Украјински војници то не могу учинити. Према томе, овдје није питање да ли се украјинском режиму дозвољава да удари Русију с овим оружјем или не. Овдје се ради о одлуци да ли НАТО земље постају директно укључене у војни сукоб или не. Ако се ова одлука донесе, то ће значити ништа мање него директну укљученост — то ће значити да су НАТО земље, Сједињене Државе и европске земље, учеснице у рату у Украјини. Ово ће значити њихово директно укључење у сукоб, и то ће јасно драматично промијенити саму суштину, саму природу сукоба.
Ово ће значити да су НАТО земље — Сједињене Државе и европске земље — у рату с Русијом. А ако је то случај, онда, узимајући у обзир промјену суштине сукоба, ми ћемо донети одговарајуће одлуке у одговор на пријетње које ће нам бити постављене.“ Јасно је да постоје људи здраве памети унутар вашингтонских политичких кругова који могу прочитати ову изјаву онаквом каква јесте и разумјети ризик који Бајденова администрација разматра док корак по корак иде ка званичној одлуци о питању пројектила. Али ти мудрији људи изгледа да нису на власти. Превазилазе их они који мисле као Вилијам Бернс, директор ЦИА-е, који вјерује да Путин блефира и, колико год то било бесмислено, спремни су да провјере да ли су у праву тако што ће позвати тај блеф. Ево дијела писма које је 17 бивших амбасадора и генерала послало Бајденовој администрацији прошле недјеље, како преноси „Њујорк тајмс“. Док читате ове реченице, размислите зашто су потписници овог писма написали исто и колико су сигурни у своје процјене: „Олабављење ограничења на употребу западног оружја неће изазвати ескалацију Москве. Знамо ово јер Украјина већ напада територије које Русија сматра својима — укључујући Крим и Курск — с овим оружјем, а одговор Москве остаје непромијењен.“ Сада размислите да ли су они који су написали и потписали ово писмо, а самим тим и они који воде политику у вези са Украјином, разумни или неразборити.
Међу наводним забринутостима Бајденове администрације док разматра дозволу Украјини да прошири рат, јесте питање какву разлику напади на руску унутрашњост могу направити. Бијела кућа и Пентагон желе да виде план, како се извјештава. Добро питање, постављање питања о смислу ове врсте ескалације, али нисам сигуран да одговор много значи онима који сједе за столом у кабинету Бијеле куће. Као што сам раније више пута тврдио на овом простору, Бајденова администрација је неразборито представила овај рат као сукоб између демократије и аутократије.
Сходно томе, они могу ризиковати разне врсте изненадних ескалација, али не могу приуштити да изгубе. На сцену сада, можда по унапријед осмишљеном сценарију, ступа Владимир Зеленски, који каже да жели да покаже Бајдену, а затим и Харис и Трампу, свој „план за побједу над Русијом“. „Вашингтон пост“ је у петак објавио да ће овај план садржавати врло мало дијелова. „Сви тачке зависе од Бајденове одлуке“, рекао је украјински предсједник на недавној конференцији у Кијеву. Као што је „Вашингтон пост“ примијетио, Зеленски је до сада оклијевао да открије ове тачке, али постоје извјештаји, иако још увијек непотврђени, да их има три. Прва тачка је одобрење за употребу пројектила, друга је осигурање да ће НАТО распоредити системе противваздушне одбране како би заштитио западну Украјину, а трећа — обратите пажњу на ово — је гаранција да ће НАТО послати копнене трупе у позадинске зоне сукоба како би Оружане снаге Украјине могле распоредити више својих војника на фронт.
Ови приједлози, ако буду потврђени, у потпуности су усмјерени у једном правцу: стална тема кијевског режима остаје увлачење Запада дубље у рат, на исти начин на који израелски премијер Бенјамин Нетањаху вјечно покушава исто у западној Азији. Зеленски, израелски премијер, Бајден: Свјетски проблем у овом тренутку, или један од њих, је тај што нико од ових људи не може себи приуштити да изгуби ратове које је њихова ароганција довела до тога да започну. Англосаксонци и Американци вјероватно ће дати званичну изјаву о употреби далекометних пројектила против Русије након што Генерална скупштина УН-а заврши своје засједање 28. септембра. Стармер је недавно наговијестио да је то могуће. У најбољем исходу, утврдићемо да је Путин уздрмао Вашингтон и Лондон толико да ће се повући од овог најновијег плана за ескалацију. То је могуће. Али, треба да подсјетимо себе да САД и остале НАТО силе до сада нису много пута правиле корак уназад.
М.К. Бхадракумар, бивши индијски дипломата који објављује стално промишљени билтен „Индијска ударна линија“, објавио је у понедјељак, 16. септембра, чланак у којем тврди да англо-америчке силе претварају прокси рат у Украјини у руски рулет. Ево дијела Бхадракумаровог размишљања. Сторм Шадоус су пројектили које би Стармер дозволио Кијеву да испали на Русију ако Бајденова администрација одобри план: „Москва предвиђа да би план САД-УК могао бити да се тестирају прво (отворено) коришћењем британског далекометног ваздушно-лансираног крстарећег пројектила Сторм Шадоу, који је већ испоручен Украјини. У петак је Русија протјерала шест британских дипломата који су били распоређени у амбасади у Москви као јасно упозорење да ће односи Уједињеног Краљевства и Русије бити погођени. Русија је већ упозорила Уједињено Краљевство на озбиљне посљедице ако Сторм Шадоу буде коришћен за напад на руску територију.
Оно што ситуацију чини изузетно опасном је да игра мачке и миша, која је до сада укључивала прикривено учешће НАТО-а у рату у Украјини, прелази у игру руског рулета која прати законе теорије вјероватноће.“ Бадракумар је у праву, по мом мишљењу, али са једним малим недостатком у својој аргументацији. Американци и Британци можда играју, колико год били неозбиљни, али Руси не играју.
Извор: ScheerPost
