Пише: Војин Грубач
Рјешење енигме око градоначелника у Будви и Подгорици могао би бити у избору достојног, независног кандидата који ће бити оперативни извршилац договора већине у локалном парламенту.
Дакле, уопште нема потребе да градоначелник Будве буде Микијељ или Јовановић, нити у Подгорици да том мјесту нађу: Ракчевић, Мујовић или Боровинић Бојовић, јер је ниво конфликта такав да су те комбинације превише условљене.
Они се, просто, не могу договорити никако, а рјешење се мора наћи.
Шта је кључно, а да то није градоначелник?
Кључни су: принципи формирања власти.
Рецимо: принцип меритократије чак и ако се ради о партијским кадровима, затим инвестициони пројекти који ће бити договорени за дотичне градове, контрола рада сваког сектора, питање сувишног кадра који ради у администрацији, као и остала питања која морају бити унапријед разјашњена.
Дакле, прво принципи, планови и пројекти, а потом је лако посложити коцкице у интересу грађана.
У Црној Гори је на сцени велика криза политичког система.
То видимо по високој апстиненцији гласача али и по паду повјерења у политичке партије, што је очито у контексту јачања рејтинга група грађана.
Чим гласачи преферирају групе грађана као свој избор, партије би се морале дубоко замислити и брзо реаговати у уклањању сопствених недостатака.
Међутим, то се не дешава. Као да су се партије помириле са судбином потискивања са сцене, без икакве жеље да ишта мијењају у сопствену корист.
Ако се узме у обзир да живимо у временима пузајућег Трећег свјетског рата, који може прерасти у глобални сукоб са ужасним последицама, садашње понашање политичких организација у Црној Гори можемо квалификовати: неодговорним.
А то се не смије дешавати.
Држава мора бити стабилна у сваком сегменту.
Значи, економске реформе мора пратити реформа политичког система и сваке партије понаособ, иначе улазимо у слијепу улицу са свим лошим последицама које је лако претпоставити.
