Пише: Елис Бекташ
Визуелни идентитет предизборних плаката за октобарске локалне изборе у Босни и Херцеговини можда и најрјечитије говори о суноврату политике као друштвене функције у атрофираном посттранзицијском друштвенополитичком оквиру.
За разлику од ранијих изборних циклуса, у којима су странке и кандидати настојали да сачувају какву-такву посебност у визуелном представљању бирачком тијелу, па чак и по цијену да та посебност буде карикатурална, овај пут се бирач мора добро приближити плакату и напрегнути вид како би разазнао коју странку и коју политичку опцију кандидат заступа.
Таква унификација и укалупљивање визуелног идентитета по свој је прилици резултат све екстензивнијег кориштења дигиталних технологија, односно алата за обраду фотографија али и ослањања на помоћ вјештачке интелигенције, но консензусна прихватљивост добијеног резултата показује да политичке разлике између кандидата на изборима уствари – не постоје.
За разлику од идеологије, која се јавности обраћа језиком и којој је језик оруђе манипулације и демагогије, пропаганда се тој истој јавности обраћа сликом, па чак и кад користи језик у свом обраћању, он служи само да освијетли слику и симбол или да потакне визуелну асоцијацију у слушаоцу односно гледаоцу.
Политика је, дакле, већ од свог обраћања јавности па све до своје постизборне операционализације постала – алгоритам. Вјештачка интелигенција и фотошоп све се интензивније користе не само за пропаганду, дакле за визуелни аспект политике, већ и за идеологију, односно за вербалну политичку комуникацију.
Ослањање на дигиталне и информатичке технологије воде ка маниризму и унификацији који ће временом довести до апсолутне непрепознатљивости и неразлучивости унутар политичког корпуса, који ће самим тим престати да буде политички и постаће чиновничко-интересна квислиншка каста у служби корпоративизма а не друштва које му путем избора додјељује овлаштење да га заступа у пословима власти.
Потпуно се исти процес одвија у језичком, дакле идеолошком аспекту политике и премда у овом часу изгледа да још увијек постоје разлике између наратива разних политичких опција, ти су наративи суштински уједињени у барем три елемента: својом структуралном идентичношћу, својим отклоном па и бијегом од стварности и склањањем у простор идеолошког лудила, те својом интенцијом да се као пожељни и прихватљиви представе неком корпоративном господару.
Политика као дјелатност способна је да понуди аутентичност још само у повременим неприпремљеним иступима политичара у којима се они свађају на начин по правилу ретардиран и инфантилан или у којима демонстрирају своје незнање и своје застрањености. Све друго само је већ споменути алгоритам.
Није без значаја ни то што визуелни идентитет предизборних плаката одише метросексуализмом као доминантним аспектом, па јавност на њима гледа улицкане мушкарце и жене лишене своје женствености. Премда је то највјероватније посљедица деградације фотографске и дизајнерске струке у служби политике, тај моменат нехотице указује на све већу импотенцију политике као друштвене функције, као и на отужно настојање да се помири глумљени традиционализам, прокламован као врховна друштвена и народна вриједност, са прихватљивошћу глобалним политичким и идеолошким трендовима.
Све у свему, на наредним општим изборима у Босни и Херцеговини, уколико уопште буде потребе за њима, политичке странке неће имати потребу да троше големе новце на предизборне плакате. Биће довољно да узму кесице Подравкине говеђе и кокошије супе и да испод говеђе главе или кокошке на кесици испишу име кандидата и странке из које долази. Друге разлике, осим те у имену, свакако неће постојати.
