Пише: Елис Бекташ
Jедном је она мала болесна учествовала у телевизијској емисији у којој се дискутовало о заузимању правилног односа према повијести и прошлости уопште. Учесници су стали расправљати о тежини повијесних траума и само је она мала болесна одсутно и замишљено шутјела. Водитељица није донијела кантар у студио па се атмосфера ужарила и све је то пријетило да се претвори у свађу а онда је она мала болесна казала
– Молим вас.
Други учесници нису чули њен глас и наставили су са расправљањем па се она мала болесна накашљала и опет казала
– Молим вас.
Други учесници су овај пут чули њене ријечи па збуњено ушутјеше а она мала болесна настави да говори
– Прошлост нема тежину јер вријеме не оставља ниједан терет успут већ их све носи на плећима са собом па ће тако и наше садашње тежине вријеме однијети са собом у будућност из чег слиједи да је проток времена као повијесне димензије у ствари процес увећавања тежине терета.
Други учесници стадоше негодовати али она мала болесна опет се накашља и рече
– Молим вас.
Други учесници се опет утишаше а водитељица каза оној малој болесној
– Наставите.
– Прошлост је таква каква је и не може се мијењати, настави она мала болесна, но зато ми можемо мијењати свој однос према њој али да би то довело до успостављања правилног односа услов је да га почнемо мијењати у вакат што ће рећи док је прошлост још увијек садашњост.
– То је немогуће! узвикну један домаћи интелектуалац и учесник у емисији. Знанствено је немогуће путовати кроз вријеме те је стога немогуће и да се времепловом вратимо у прошлост кад је она још била садашњост.
– Разумјећете да нам никакав времеплов није потребан, смирено настави она мала болесна, кад будете разумјели да је садашњост само ријеч којом означавамо тугу или чак очај што не можемо ни успорити а камоли зауставити прошлост у којој живимо.
– Нашим гледаоцима ће ово што сте казали можда бит компликовано за разумјети, рече водитељица, па бисте можда могли то илустровати неким примјером.
– Ваши гледаоци су глупи и здрави и стога им само императив и вокатив нису компликовани за разумјети, одврати она мала болесна, али ипак ћу испричати своје најтеже и најтрауматичније сјећање а то је било кад су ме другови заборавили у Јабланици приликом преласка Неретве али то је уједно и једно веома радосно сјећање јер је било баш смијешно то што су понијели све оне рањенике а заборавили да поведу баш мене која сам била разлог што су уопште водили ту славну битку.
– Зар се нисте уплашили кад сте схватили да су сви осим вас прешли Неретву и отишли даље а ви остали на милост и немилост душману? упита водитељица саосјећајно.
– Зашто се плашити нечега што се десило у прошлости? одговори она мала болесна питањем.
– Али ипак не може сваки трауматичан догађај из прошлости бити уједно и страшан и радостан, метну примједбу домаћи интелектуалац, јер се не можемо шалити баш са свим и свачим.
– Молим вас, каза она мала болесна благо се осмјехујући и гледајући домаћег интелектуалца право у очи.
Ово је жива истина.
