Пише: Милован Урван
У свијету је, изгледа, постало правило да глупани воде државе. Ништа, дакле, необично што се тај тренд примио и у нашој држави Мисусупи. Само што је наш предсједник ту љествицу подигао на завидан ниво.
Он, наиме, не само да влада — он и потцјењује. И то систематски. Са увјерењем да му је народ најглупље стадо које се игдје запатило. Но, једина грешка у тој рачуници јесте што стадо све боље види чобанина.
Предсједник, иначе, досљедно слиједи ону стару чиновничку мудрост: крећи се стално, да изгледа као да нешто радиш. И креће се. Не патише.
Шета градом као покретни декор сопствене бриге. И гдје год наиђе на шачицу незадовољних — ево га, као наручен. Да се солидарише. Да се слика. Да заузме позу. Случајно, наравно. Као што су случајно ту и камере. И микрофони. И „седма сила“ која све то уредно забиљежи, да би предсједник потом то исто уредно поставио у свој фид — као доказ да постоји.
А кад већ постоји, ред је и да критикује. Свакога. Увјек. Владу, министре, позицију, опозицију — све редом. Јер, најлакше је бити коректив свима, кад ни за шта ниси одговоран до за сопствени имиџ.
Тако испада да је у овој земљи најзабринутији управо онај који има највише времена да без циља кружи градским квартовима, глумећи ангажман.
Но, власт је чудо. Мијења и ћуд и длаку. Није човјек исто што и курјак. Не!
