Пише: Стјуарт Рид
Превод: Милош М. Милојевић
Овога месеца је бриселски суд наредио је суђење Етјену Давињону, деведесет трогодишњем бившем белгијском дипломати, због злочина повезаних са убиством Патриса Лумумбе, првог демократски изабраног конголешког предводника, 1961. године. Групе које се залажу за поштовање људских права са одушевљењем су дочекале ову вест. Лумумбина породица назвала је ову наредбу „почетком преиспитивања које историја већ дуго налаже“. Након деценија релативизовања, Белгија је, изгледа, коначно спремна да се суочи са својој колонијалном прошлошћу.
Да је тако просто.
Жеља за утврђивањем одговорности потпуно је легитимна. Збацивање и убиство господина Лумумбе био је један од највећих хладноратовских злочина – завера у коју су били укључени званичници Беле куће, оперативци ЦИА, дипломате Уједињених нација, конголешки сепаратисти и, да, белгијски изасланици. Овим злочином прекинут је живот младог и харизматичног лидера, на власт је доведен клептократски диктатор и оно што је сада Демократска Република Конго ступило је на погибељну путању са које се до сада није у потпуности избавило.
Нико до конголешког народа није трпео последице. Ни Сједињене Америчке Државе ни Уједињене нације нису се формално извиниле. Белгијски министар спољних послова је 2002. године изразио „дубоко и искрено жаљење“ због Лумумбине смрти, али је направио отклон тако што је кривицу приписао „неким члановима владе и неким оновременим белгијским делатницима“. У писму из 2020. године тадашњи белгијски краљ писао је конголешком председнику о ранијем колонијалном периоду у којем је његов предак краљ Леополд II водио робовску државу за добављање слоноваче и гуме, тек примећујући да су се „насилни акти и окрутности дешавале“.
Одлука белгијског суда је слаба замена за истинско суочавање са овим догађајем. Оптужени деведесетогодишњак, господин Давињон, био је у овим догађајима споредна личност. Он је једини још увек живи од десетак белгијских званичника за које Лумунбина породица тврди да сносе одговорност за Лумумбину смрт.
Наслеђе Лумумбиног атентата је бременито и трајно. Рано мешање страних чинилаца изобличило је политику Конга, и у наредних шездесет пет година после Лумумбиног убиства, његовом земљом су владали корумпирани, неодговорни лидери различитих опредељења, често уз подршку страних патрона. Већина конголешког становништва живи са мање од три долара дневно. Спољне силе и даље третирају ову земљу као пуко извориште насиља и беде – као и минералних сировина, којима је Конго необично богат.
Хавијер Блас: Шта се десило са афричким растом или о још једној изгубљеној деценији
Лумумбина смрт била је исходиште координисаног, углавном страног напора да се он уклони са власти. Бескомпромисни националиста чија је странка победила на првим конголешким слободним демократских изборима, он је постао премијер однедавно осамостаљене државе у јуну 1960. године. За неколико недеља, војна побуна и сецесионисти у минералима богатој области Катанга који су уживали подршку Белгије увукли су земљу у кризу.
Ајзенхауерова влада у САД, забринута због наводног Лумумбиног приближавања Совјетском Савезу, одобрила је план ЦИА да се премијер убије. Хемичар америчке обавештајне агенције долетео је у Конго са отровом, али завера никада није остварена – делимично стога што се истовремено одвијала још једна завера.
Петог септембра 1960. године, председник Жозеф Касавубу, главни Лумумбин супарник, објавио је Лумумбино разрешење. Девет дана касније, пуковник Жозеф Мобуту, двадесет деветогодишњи заповедник војске преузео је власт пучем који је подржала ЦИА, што је обележило почетак деценијског периода лоше владавине.
Лумумба је на крају заточен у војном објекту недалеко од престонице Леополдвила. Али до краја 1960. његове присталице на истоку земље су ојачале, и деловало је да се наредна, Кенедијева, влада у САД помиче према нешто умеренијој политици која би можда подразумевала договор којим би била изнова успостављена ранија власт. Међу Лумумбиним противницима у току је била потрага за трајнијим решењем које би им ипак допустило могућност уверљивог негирања.
Како је котерија око пуковника Мобутуа ковала планове да Лумумбу пошаље некуд где ће знати да ће бити убијен, шеф постаје ЦИА у овој земљи дао је зелено светло да се наум спроведе. Белгијски званичници лобирали су да Моиз Шомбе, предводник сепаратистичке области Катаннга и Лумумбин заклети непријатељ прихвати заробљеника. Седамнаестог јануара 1961. године шеф безбедности пуковника Мобутуа договорио је да се Лумумба пошаље из војног заточенитшва у Катангу. Те вечери, након вишечасовне тортуре, убио га је стрељачки строј конголешких војника којима су заповедали белгијски официри. Тело му је касније било растворено у бурету сумпорне киселине.
По свим доступним сведочанствима, Давињонова улога у овим догађајима била је ограничена, и он је негирао одговорност за злочине за које га оптужница терети. У лето 1960. године, био је двадесет седмогодишњи професионални дипломата у белгијској амбасади у Леополдвилу, врло ниског ранга у служби али са директним приступом конголешким политичким предводницима.
Слично својим надређенима, Давињон је по свој прилици сматрао Лумумбу за мушичавог, непријатељски расположеног предводника и радио је на томе да га смакне са власти. Он и његове колеге из министарства спољних послова били су задужени да обезбеде законско утемељење председниковог разрешења Лумумбе. У телеграму послатом у Брисел, он је експлицитно као циљ означио „збацивање владе у складу са нашим жељама“. Након што је то било постигнуто, Давињон се жалио како Лумумба „још увек није неутралисан“.
Док је Лумумба чамио у затвору, Давињон се био вратио у Брисел. До тада је постао уважени члан „конголешке ћелије“ у белгијском Министарству спољних послова, која је помагала да се формулише преписка министра спољних послова о текућој кризи. Забележени акти показују да је Давињон знао да се Лумумба премешта негде где ће сигурно бити убијен. Уколико постоји доказ да је Давињонова улога била већа од ове, тај доказ се није појавио у обимним јавно доступним актима који су сада доступна истраживачима.
То не значи да Давињон не сноси извесну одоговрност. Он је био, барем, осовина у машинерији која је помогла да се збаци изабрани премијер и да се он потом пошаље у смрт – или, како је то навела Лумумбина породица, „једна од карика у ланцу“.
Али обичан кривични суд у Бриселу је незгодни механизам да се оствари ресторативна правда ових размера. Конгоански народ ће имати мало шта од гоњења човека који је састављао депеше.
Како би изгледало истинско искупљење? За Белгију, то би подразумевало недвосмислено извињење и признање институционалне одговорности. За Сједињене Америчке Државе, то би могло значити исто, као и надзор конгоанске управе, њених институција и званичника, уместо да само јуре да се домогну кобалта. Другим речима, Вашингтон може да третира Конго као нацију која има сопствене аспирације уместо као рудник којим је потребно руководити.
Америчка влада такође може да учини јавним документа у вези са овом кризом. Шездесет пет година касније, документи ЦИА о улогу агенције у свргавању Лумумбе и даље могу да се читају само после уредничких затамњења делова текста који се односе на подмићивање, колаборанте и друге важне информације.
Лумумбина ћерка Жилијана једном приликом ми је рекла да је често питају након тобожњих белгијских извињења шта још жели. Њен одговор је: „Истину“.
Стјуарт Рид је виши сарадник у Савету за спољне односе (Council of Foreign Relations) и аутор књиге The Lumumba Plot
Извор: The New York Times
