Пише: Елис Бекташ
Марко Перковић Томпсон већ деценијама је магнет за новинаре, колумнисте, аналитичаре… како у Хрватској тако и у околним земљама и заиста се чини да се о тој теми више ништа ново и паметно не може рећи. Ратно и пропагандно лудило деведесетих, вулгарни национализам, хомогенизација нације, кокетирање са усташтвом, идеолошки и културолошки обрачун са југословенским наслијеђем… све је ишло на руку дрчном ђилкошу из Чавоглава у Дрнишкој крајини, чији метеорски успон, према свједочењу Бориса Дежуловића, започиње скоро надреално, када је донио своју демо-касету у један сплитски кафић па су га локални мангупи из пуке зајебанције убиједили да је његово дисонантно дречање сушта генијалност.
Амбициозном сељачету недостајало је само то мало охрабрење, све друго је било спремно за његово стасавање у звијезду – Туђман свој Збор народне гарде и каснију Хрватску војску није могао окупљати око Крлежиног Петрице Керемпуха и Марулићеве Јудите, а поготово не око Назорових, Ујевићевих и Шопових стихова. Требало је нешто једноставније и примитивније, нешто ближе припростом народном уху и срцу.
А примитивно не треба измишљати, баш као ни топлу воду. Матрица за Томпсона већ је постојала и била је разрађена. Мало Бијелог дугмета, мало Крунослава Слабинца, мало Лајбаха, мало Лепе Брене и мало Бруса Спрингстина. Све је то Перковић вјешто и лукаво објединио у свој музички и сценски изричај и зачинио га скаредним усташким пјесмуљцима о Јасеновцу и о Францетићу. Таква папазјанија увела га је у хрватски културолошки и национални имагинаријум као стожерну фигуру, али и као политички фактор. Колико год хрватска десница била наклоњена Томпсону, она га се истовремено и плаши јер увијек постоји опасност да Перковић казни ту десницу због умјерености.
Томпсон, као горљиви национални Хрват уствари наставља југословенски модел културне револуције уз једну битну разлику. Док је југословенски модел био идеолошки, пропагандно па и законски канонизован и прописан одозго, Перковићу је остављено на вољу да сам одлучује какве ће фигуре склапати од коцкица из регистра националне митоманије. Тако он уједно еквилибрира по танкој жици законске норме, јер је у данашњој Хрватској слављење фашизма, нацизма и усташтва барем номинално стављено ван закона а институционална толеранција тога показује да је Република Хрватска уплашена властитом улогом законодавца и онога ко закон спроводи и да је слабачкија од витешке Хрватске из Перковићевих фолклорних тлапњи.
Томпсон се тако успоставља као, само наизглед парадоксална, негација свега што представља. Док слави Хрватску која за свој идеал има „еуропску уљудбу“, он остаје Балканац par exellence, неспособан да се одмакне од 4/4 ритмова подесних и за корачнице и за буднице али и за патетичне баладе. Тврди рок звук његове музике сувише је импотентан да прикрије њену фолклорну природу која добрим дијелом стасава на Перковићу тако омраженом истоку. Заклети антијугословен, он је у феноменолошком и структуралном смислу можда и најаутентичнији Југословен данашњице, настављач Бијелог дугмета и Лепе Брене те демон који хрватском етничком оквиру не допушта буђење из ноћне море властите балканштине. Док зазива слободу за Хрватску, смјештајући је у романтизовану и витешку прошлост, он свједочи свој, али и страх својих обожавалаца, и од слободе и од будућности. Његова учестала опсесија Босном и Херцеговином одбљесак је невјеровања у аутентичност и виталност постојеће хрватске државе којој је потребна та митска Босна, скупа са Херцеговином, да послуже као везивно ткиво тродијелној деветнаестовјековној творевини.
Ништа од тога није Томпсонов спецификум, све су то устаљене матрице сваког вулгарног национализма. Па откуд онда толика његова популарност у хрватском друштву? Одговор на то питање вишеслојан је и не може се објаснити само једним разлогом. Али несумњиво је да његовој популарности доприноси интересовање које он буди код околних народа, превасходно код Срба и код Бошњака, међу којима је немали број оних који у Томпсону виде ултимативни доказ усташког маспока.
Ствар је ипак нешто другачија. Чињеница је да нова хрватска држава није дорасла задаћи успостављања односа према усташкој идеологији и њеном мрачном легату и да се задовољава углавном формалним приступом који у пракси често остаје мртво слово на папиру, али то не значи да су хорде Томпсонових слушалаца спремне на себе навући црну одору и кренути у бој. Ту је више ријеч о једној уплашености пред стварношћу те о потреби негативне дефиниције властитог битка, а негативна дефиниција – није дефиниција. Читав Перковићев поетски опус може се свести на просту формулу: ми нисмо Срби.
Томе, као додатни разлог његове популарности, треба додати и фактор алгоритма ината – немали је број оних који Томпсона слушају са осјећајем задовољства јер знају да ће тако изнервирати источне комшије и питање је да ли би га слушали са истим жаром када би те комшије показале мало више курцобоље за једну скаредну естрадну појаву. Умјесто те благородне курцобоље међу немалим бројем српских и бошњачких националиста скоро да се може опипати завист што немају свог Томпсона.
Управо зато је Томпсон занимљивији као симптом него као узрок. Он није толико огледало колективне хрватске свијести, колико је рефлекс једне несигурне политичке и културне елите која никада није успјела да на озбиљан начин артикулише шта би то била хрватска „европска“ идеја, нити је у стању да издржи унутрашње тензије између хрватског и балканског у себи. Томпсон је ту као болни подсјетник да је та подјела, иако реторички наглашена, у стварности неријешена – он је икона оног што би требало бити одбачено, али се ипак слави.
Још једном ћу се вратити на питање његове популарности. Па популаран је управо зато што се превише о њему говори. У Београду, Сарајеву, Подгорици… када год неко спомене Томпсона као доказ хрватске ретроградности, он у Загребу постаје мало гласнији, мало присутнији. У времену када алгоритми управљају пажњом, негативна пажња је такође капитал. Што више Томпсона забрањују, то га више слушају. Што га више оптужују за идеолошки кич и морални суноврат, то га више виде као глас „правих Хрвата“. Тако се, наизглед парадоксално, гради харизма – кроз забрану, не кроз афирмацију.
Истина је да Томпсон у својој музици и естетици нема ништа што није већ виђено на Балкану. Његов звук је спој архаичног војног марша, југословенског китњастог рока и турбо-фолклорне ламентне патетике. Његови стихови нису дубљи од репертоара сеоског весеља, а сценска изведба ближа је фолклорном ритуалу него музичком наступу. Он је у ствари савршено чедо културе коју настоји порећи – и управо је то његов трагикомични потенцијал. Он није отпор Балкану – он је његова пуна и кичом појачана афирмација.
Зато је прекомјерно бављење Томпсоном у Београду, Сарајеву, Подгорици… не само контрапродуктивно већ је то и својеврсно саучесништво и садејство дрекавцу из Чавоглава. Крајње је вријеме да се Томпсон престане користити као омнипотентно тумачење хрватске патологије. Умјесто тога, требало би га почети доживљавати као балканску нормалност. То је прецизнији приступ, лишен хистерије, и тај приступ у себи носи наду да ће Томпсон с временом и у идеолошком и културолошком смислу постати оно што у естетском већ јесте – забава за медиокритетске масе, привремена фолк-рок-поп икона и епизода које се нико неће ни сјећати већ за пар деценија. Уосталом, ни Бијело дугме ни Лепа Брена, уз сву своју славу, нису објаснили Југославију. Зашто онда очекивати да Томпсон објасни Хрватску?
