Пише: Душан Макавејев
Душан Макавејев (1932 – 2019), чувени режисер филмова Човек није тица (1965), Невиност без заштите (1968), Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ-а (, W.R. – Мистерије организма (1973), Sweet Movie (1973) и других остварења, писао је, осим сценарија, и другачије врсте текстова који, слично његовим делима на целулоидној траци, плене проницљивошћу духа, неспутаним поигравањем, а неретко провокацијом.
За живота је објавио записе и есеје у књигама Пољубац за другарицу паролу и 300 чуда, написао је изврсне предговоре за Шаљиве народне приче у свом избору (Просвета, Београд, 1963) и збирку есеја Сергеја Ејзенштајна Монтажа атракција (Нолит, Београд, 1964), бројни чланци су му расути по разним листовима и часописима (био је и у уредништву Студента, Књижевних новина и Данаса), а није мало ни његових необјављених текстова у оставштини, која, према нашим сазнањима, још није до краја истражена и систематизована. Овде преносимо текст “Барикаде Васка Попе” објављен у Студенту 1952. године у ком Макавејев, тада студент психологије, устаје у одбрану песника (још пре објављивања збирке Кора!) и слободе уметничког израза. Попа је, познато је, због новаторства у поезији био мета оштрих напада из тада утицајних кругова, па се и уредништво (Народног) Студента на неки начин оградило од тог текста упадљиво одштампаним речима: “Овај приказ представља искључиво став аутора. Редакција га објављује ради развијања дискусије”.
Барикаде Васка Попе
Пролетос вођена књижевна дискусија на Филозофском факултету о савременим струјањима у нашој литератури, не споменувши Добрицу Ћосића и Оскара Давича, концентрисала се убрзо око поезије Миодрага Павловића и Васка Попе. Фронтално и „фронтовски“: против и за. Ситна лирика Васка Попе о поврћу, намештају и домаћим животињама, била је врло оштро нападнута.
Не поставивши питање да ли је могуће забранити песнику да говори својих језиком и избегавши јалов разговор како уметник мора да слуша „захтеве времена“, да изразимо уверење да се неслагање са идејом или обликом неке књижевне творевине може да изрази друкчије него што је то чињено на поменутој дискусији.
Васко Попа о поезији Лазе Костића: Желео је да речи певају како он сања
Могуће је рећи несхваћеном песнику: „Не, ниси нам довољно јасан, зар да ти верујемо кад кажеш да говориш нашим језиком?“ А говорило се: „То су остаци копрцања буржоазије“ (израз једног дискутанта[1]). И тако се у недостатку времена (или способности?) за озбиљнију анализу у дискусији о поезији Васка Попе није отишло даље од наслова његових песама и првог стиха о коњу коме је, као што је познато, Попа дао осам ногу, што је, као што је познато – неуверљиво, немогуће и неистинито. (Претпоставку да Попа није хтео тим стихом да каже истину о броју коњских ногу, него неку другу истину о коњу, али да изгледа није успео, јер је ми нисмо открили, нећемо сада развијати.)
У сваком случају, потребна је извесна доза добре воље.
***
Ако се са поштеном намером загњуримо у „Препреке“ В. Попе (Књижевност, 7–8, 1952; циклус песама у прози, касније објављен и под насловом „Урамљена празнина“) успећемо да нађемо у њима оно што Милан Богдановић никако није успео да нађе: камуфлирани смисао, прилично видљиву идеју, а осетићемо и искреног песника. Треба признати: често се осети човек беспомоћан у џунгли свакојаког инвентара чије значење није успео да дешифрује или наслути, па се уместо мисли о заробљеном човеку намећу мисли: зашто облаци од малтера? Зашто лептири од креча?
Ако песник није успео неком конкретном речју да нас узбуди или обавести, оријентише онако како то песма захтева, издвојена реч ће деловати разбијачки на нашу пажњу, на ток наших мисли, на наша осећања, изазиваће, независно од песме, реакцију нама својствену, специфичну, јер различите речи за различите људе могу имати врло различите „емотивне набоје“. (Да узмемо за пример могућност субјективног доживљаја речи „нож“ од три човека који нису ни оштрач, ни гутач ножева, ни крволочни убица:
- Њиме сам јуче посекао прст.
- Поклонио ми га је отац после мале матуре.
- Њиме су ми заклали мајку…)
Поновимо закључак: несхваћене метафоре – лептире од креча (или евентуално несхваћен лов у својим венама и сл.) – читалац не прескаче равнодушно, већ оне учествују у рушењу читаочевог доживљаја песме као активне препреке целовитом доживљају.
Смешни су људи који не дозвољавају оку песника да упија пејзаже и не дозвољавају песнику да му кроз срце протутњи крдо бивола или воз, али… кад песнику кроз груди протутње крда столова и кад му се рогати свећњаци провлаче између ребара, тешко је веровати да је неки нормалан, људски садржај сакривен иза тих конструкција. Логичнији је закључак да те поетске слике нису успеле, јер нас нису приближиле песми. Или је нешто друго по среди? Можда оне нису ни имале ту намену?
Широка, људска, револуционарна идеја „Препрека“ – ослобођење човека – остала је многим читаоцима сакривена због начина којим је изречена. У „Препрекама“ Попа се бави субјективним преживљавањима човека класног друштва. Тај човек има квалитете који га разликују од животиње, љубав према природи, жељу да се бори, хтења човека, а тај човек, истовремено, насупрот томе (будући смештен у конкретном класном систему) губи људске квалитете, постаје све више предмет и опире се томе, заробљен и изгубљен, али са жељом да се врати себи и са сумњама у ту могућност он је сам, немоћан, сив.
Човек разапет између себе и стварности, човек са препрекама око себе и у себи, човек са рашчереченом мишљу, отуђен човек. Тај човек кога Васко Попа пева у овој прози, све до десете „Препреке“, која се зове „Уједињене самоће“, усамљен и привидно индивидуалан, ослобађа се претворивши своје „Ја“ у „Ми“, почиње да припитомљава простор „на нас да не режи, са нама да се рукује“, учи време „да кораком нашим хода“, „да се у поглед наш облачи“, удружен с другим људима у „оружје ведрине“ и прети смрти.
Људи смо којима нису туђе Марксове мисли о комунизму као повратку човека самом себи.
Људи смо који живе у друштву у коме је слобода сваки дан шира од јучерашње, а ужа од оне сутра. Људи смо рођени у класном друштву, но чије половине – поданици (свако од нас носи у себи свог малограђанина) – све брже одумиру потпомогнуте свешћу о себи и карактеру државе чији смо грађани. Људи смо који смо били онај човек из „Препрека“ и још јесмо то, па ипак нам је у целини ова поезија тешко приступачна. Зашто је ова поезија снабдевена барикадама изненадних речи и израза? Неспособност песника да се јасније изрази?
Погледајмо. Десета песма, прожета нашим оптимизмом и полетом, „Уједињене самоће“, сасвим је јасна, док је у претходних девет песама пишући о удвострученом човеку Попа много замршенији и неразумљивији. Не постаје ли очигледна унутарња веза поменутог начина изражавања са самом личношћу песника? Када се пренесе у оно данас које је сутра, слободан је и јасан, а када говори о ономе данас које је јуче, постаје загонетан, местимично сасвим неразумљиве мисли и осећања, свесно или несвесно маскира збуњујућим речима које одводе са правог пута. Не саопштава ли нам тиме песник, припадник одређеног друштва (које још није постало бескласно), постојање унутрашњих препрека у себи – човеку „од меса и од снова“, препрека које му сметају да јасније каже своју истину?
А зар није први прилазак критичара „Препрекама“ био баш напад Милана Богдановића?
За ослобођење човека. И за ослобођење песника.
Извор: Глиф