Пише: Елис Бекташ
Бујичне поплаве које су погодиле централни дио Босне и Херцеговине, прије свега Јабланицу и Фојницу, оставивши притом иза себе још увијек неутврђен број погинулих, указале су на погубност страначке лојалности као замјене за стручност у државним и јавним тијелима и институцијама. Федерална управа цивилне заштите још једном се показала као болно неспособна за планирање, организацију и спровођење одговора на катастрофу, али и неки други сегменти друштва, превасходно извршна власт и медији, демонстрирали су своју недораслост ситуацији.
Међу многим парадигматичним моментима који могу послужити као лоши примјери и лекције за будућност, овдје ћу изнијети неколико њих и премда Република Српска као и околне земље имају нешто организованија и функционалнија тијела цивилне заштите, неће бити згорег надлежнима као ни тамошњој јавности да прочитају сљедећи текст, јер су и та друштва огрезла у партократију науштрб стручности па би колико сутра могла искусити проблеме са којима се суочава Федерација БиХ.
Први лош примјер: Случај Сабахудин против новинара
Прије два дана Сабахудин Спаховић из Федералне управе ЦЗ физички је насрнуо на Даворина Секулића, фоторепортера сарајевског портала Кликс и припадника Горске службе спасавања чији је потражни пас у К9 тиму. До инцидента је дошло након што Спаховић није био задовољан Секулићевим питањима, као ни Секулић Спаховићевим одговорима.
С аспекта јавног добра, односно интереса јавности, тај је инцидент освијетлио одсуство функционалног система за управљање кризама који укључује и подсистем за управљање информацијама, а уједно је освијетлио и чињеницу да се на одговорним позицијама у надлежним тијелима налазе неспособни кадрови. Но ни Секулић није без одговорности за инцидент, јер је злоупотребљавао новинарску улогу да би изнуђивао одговор од саговорника – посао новинара је да постави питање и да забиљежи одговор а не да попут полицијског исљедника изнуђује одговор по својој вољи.
Но знатно већи проблем од физичког обрачуна и Спаховићевог недопустивог прелажења граница понашања представља чињеница да у ФУЦЗ на одговорној позицији ради лице које не влада потребним знањима. Тачно је да постоји посебна врста радних паса који се називају пси кадавери и који се користе при трагању за људским остацима, али њих не треба бркати са спасилачким псима трагачима. Пси кадавери, којих по свој прилици нема у Босни и Херцеговини, користе се, између осталог, и у археологији и способни су пронаћи трагове старе и по неколико хиљада година, а спасилачки пси су намијењени за трагање за још увијек живим људима, али и за смртно страдалима у току непогоде.
Какви су лични анимозитети између Спаховића и Секулића довели до физичког сукоба, није од значаја за овај текст као ни за најширу јавност. Битно је то што не постоји систем који би спријечио да на одговорне позиције буду постављане агресивне незналице, али и да новинари ометају службене особе на током обављања теренског посла. Због тога се у цивилизованом дијелу свијета одмах након непогоде или катастрофе успоставља командно мјесто инцидента које у свом саставу има и медијски пункт на ком новинари добијају релевантне и провјерене информације од лица оспособљених да те информације артикулисано и смислено пруже. Управљање информацијама у кризним ситуацијама од критичног је значаја јер представља једну од брана избијању панике у јавности.
Други лош примјер: Медијско извјештавање или трагедија као спектакл
Четврти дан након бујичних поплава које су погодиле средишњи дио Босне и Херцеговине јавност још увијек нема увид у тачне размјере ове катастрофе. Информације се не контролишу већ се њима манипулише или надлежна тијела једноставно нису способна да их прикупе и представе јавности. Наравно, и медији, који су предуго обликовани императивом спектакла и скандала као жиранта читаности, складно садејствују надлежним тијелима у послу информативне конфузије.
Колико је тачно стамбених објеката погођено, колики је број избјеглих и несталих лица, колико је километара саобраћајница оштећено или уништено, какви су приоритети у ресурсима за подршку и снабдијевање… Умјесто тога медији доносе вијести о хоџи који се попео на мунару, о нени која је изгубила зимницу, о жени која је препливала пар километара… па чак и потресну исповијед Мирзе Талетовића који је својим послом са мини хидроцентралама и сам олакшао посао бујицама.
Још од времена Фахрудина Солака, који је у међувремену осуђен за малверзације са респираторима током епидемије ковида-19, Федерална управа цивилне заштите међу најслабије је организованим агенцијама у ФБиХ, што је, с обзиром на конкуренцију у неорганизованости, прилично постигнуће. Застарио и стварности неприлагођен законски оквир који прописује дјеловање Цивилне заштите допуњен је нефункционалним интерним статутарним одредбама и правилницима који су очито писани под императивом бирократског злодуха и са искључивом намјером да се задовољи испразна форма.
Довољно је посјетити страницу ФЦУЗ и бацити овлашан поглед на правилске одредбе па схватити да су оне написане веома накарадним језиком и сапете у бирократске формулације лишене јасноће а почесто и споне са стварношћу па и сваког смисла. То говори да су творци тих правилника потпуно лишени свијести да је цивилна заштита институција од најширег јавног значаја и да њено дјеловање мора бити интегрисано или барем усклађено са дјеловањем бројних других тијела и организација, а њена комуникација са јавношћу да мора бити јасна, прецизна и надасве транспарентна јер у кризним ситуацијама времена нема довољно низашта а поготово га нема довољно за распетљавање неспоразума који су се лако могли превентивно отклонити.
Трећи лош примјер: Занемаривање законских и статутарних обавеза у Цивилној заштити ФБиХ
На службеној страници Федералне управе цивилне заштите, одјељак Оперативни центар у 18 тачака прописује надлежности и одговорности тог организационог елемента. И те су тачке написане већ споменутим бирократским језиком, али међу њима је најзанимљивија тачка 7. у којој се каже да Оперативни центар: „врши прикупљање, обраду и дистрибуцију података о свим облицима опасности од природних и других несрећа на подручју Федерације Босне и Херцеговине, за потребе надлежних органа Федерације Босне и Херцеговине, на начин предвиђен овим правилником.“
Јавност има свако могуће право увида у реализацију те тачке, односно увида у спроведене активности и њихове резултате. Већ прве анализе бујичних поплава од прије четири дана показују да је, поред силе природе, катастрофи допринио и људски фактор исказан кроз немар за околину, односно кроз неодржавање и небригу за биљни покривач, геолошке факторе, водозаштитни појас, саобраћајнице…
Пошто управо најшира јавност плаћа цивилну заштиту, али и читаву владу ФБиХ, она има право да зна да ли је Оперативни центар редовно и методично пратио стање на терену, да ли је о својим сазнањима извјештавао више инстанце и да ли су те више инстанце ишта предузеле како би умањиле ризик по животе људи и имовину. Да у Федерацији БиХ постоји макар и п од правне државе, овим би се питањима већ увелико бавило надлежно тужилаштво.
Закључак: Успавана друштвена свијест
У свом претходном тексту који се бавио поплавама и реаговањем надлежних тијела на ту непогоду навео сам да су три основна принципа кризног менаџмента у ФБиХ стихија, импровизација и садака. Једно друго тројство обликује друштвену свијест – инерција, бирократија, апатија.
Огрезао у већ споменуту партократију и на смрт оболио од злоћудног феномена страначке подобности који незајажљиво прождире стручност, читав административни и управни апарат у Федерацији све је неспособнији да се суочи са стварношћу и неумитни слом одгађа чиновничким паламуђењем те националистичком и патриотском демагогијом. Стање је можда и најгоре управо у Цивилној заштити, коју федералне власти очито доживљавају као сигурну кућу за ухљебљивање подобних и заслужних а неспособних кадрова.
Нажалост, ни други сегменти административног и управног апарата нису много бољи, јер би иначе проблем неспособне цивилне заштите већ био предмет систематичног рјешавања, а можда чак и правосудног третмана. Но најгоре од свега је то што је друштво изгубило свако повјерење не само у надлежне институције, већ и у саму могућност да се коначно ослободи партократских глодара и преносилаца коруптивне заразе, па своју фрустрацију исказује на једини начин који јој се чини као могућ – огорченим реакцијама по друштвеним мрежама.
Та огорченост у овом часу изгледа као вапај немоћног бијеса, али веома је погрешно потцијенити ту врсту друштвене енергије. Законитости дијалектике и друштвеноповијесне ентропије веома лако могу довести до исхода који ће бити не само изненађујући већ и ужасавајући за партократске глодаре и преносиоце коруптивне заразе зато што друштво препуштено на милост и немилост случаја и више силе обично није способно за милост када се једном пробуди и одлучи да се еманципује.
