Јан Павелка (22), Михаел Павелка (23) и Ленка Тучкова (21), септембра 2001. заувијек су нестали у врлетима Проклетија на тромеђи Србије (Космета), Црне Горе и Албаније. Послије пет година истраге, са великом сигурношћу могу да кажем да су се током планинарења нашли на путу шверцерима органа заробљених Срба које су из логора на КиМ пребацивали у кланицу „жуте куће“. Постоје људи у Албанији који су видјели да су троје Чеха спроведени у један од 11 сабирних логора, где су несретници довођени прије вађења органа, који се налазио у Валбони.
Овако, ексклузивно за „Новости“, говори Јозеф Урбан, чувени чешки писац, аутор књиге „Хабермансов млин“ према којој је 2010. настао и филмски хит. Писац чешких бестселера је пуних пет година, од 2016, истраживао шта се могло догодити са студентима из села Прашка Жереница, о чему је написао књигу „Повратак у Валбону“ (село које се налази 30 километара од Буреља и „жуте куће“), која је управо објављена у Чешкој. Незахвалном задатку се посветио пошто га је посјетила мајка несталих момака, Хелена Павелкова, заједно са братом Ленке Тучкове, молећи га да барем он предузме нешто пошто је полиција „немоћна“.
Како вели Урбан, одмах му је било сумњиво да од Чеха „никада није нађена ни пертла“ јер су наводно пали у бездан, будући да је знао да такве провалије нема у албанском Националном парку Тет. Знао је, каже, да је тамо било нечег много горег. Од 1989. ишао је на планинарење по Балкану и зато добро познаје локалитет гдје су били млади Чеси.
„Хелена Павелкова ми је донијела резултате истраге коју су водили људи из њиховог села који су у Албанију кренули почетком октобра 2001. Послије 20 дана потраге, практично су били најурени из Албаније. Мајка је такође ишла у „земљу орлова“ већ у новембру исте године, обраћала се на телевизији евентуалним свједоцима, али све је било узалуд“, каже Урбан.
Писац је 2016. сакупио тим људи из Чешке и отишао у Албанију. Каже, враћао се на мјесто гдје су студенти посљедњи пут виђени чак четири пута.
„Према свједочењу шефа прве чешке мисије која је тражила младе људе крајем септембра и почетком октобра, одмах на граници Албаније њих десетак је сачекала албанска полиција са 15 наоружаних људи која се није одвајала од мјештана села Прашка Жереница који су кренули да траже сународнике“, говори Урбан. „Када су се први пут попели на вис изнад Горског језера гдје су се укрштали путеви са Косметом, један од полицајаца их је обавијестио да је добио телефоном информацију од тужилаштва у Скадру да су тијела Чеха, ипак, нађена у језеру са метком у челу и да се хитно спусте. Дошавши у Скадар, тужилац их чак није ни пустио у зграду, него им је пренио информацију да су млади планинари тај дан нађени у Националном парку и да се врате по њих. Међутим, та информација, мада је касније објављена у медијима, није била тачна. Никаква тијела нису пронађена.
Пошто су се трагачи из Чешке вратили у рејон Националног парка Тет заједно са полицијском пратњом, појавили су се наоружани људи из ОВК, уз поруку „да се губе из Албаније како не би нестали као студенти“. Да треба да оду савјетовала им је чак и албанска полицијска пратња. Чеси су отишли, а све је пријављено Интерполу у Прагу.
„Ни мајка Хелена која је у Албанији била у новембру није прошла боље“, каже наш саговорник. „Њен телефон и разговори у хотелској соби са преводиоцем прислушкивани су, јер су албански полицајци унапријед знали гдје је тај дан намјеравала да тражи своју дјецу. Вратила се у своју земљу потпуно скрхана“.
Своју мисију у Албанији, писац је планирао детаљно. Истраживао је у страној штампи шта је све писано о „жутој кући“ и тако је дошао до интервјуа Владимира Вукчевића, тада тужиоца за ратне злочине у Београду, гдје он каже да је заједно са Србима на један од девет пунктова у Албанији доведено и троје Чеха и десетак Руса:
„Писао сам Вукчевићу који ми је потврдио та сазнања из 2001, али уз напомену да је свједок који је то испричао одбио даљу сарадњу.
Урбан истиче како се његовој експедицији „посрећило“ на самом старту мисије. Прича о мистериозном нестанку студената међу ријетким мјештанима у планини остала је као мит и терет на савјести и они су је подијелили са гостима из Прага.
„Три наша студента, према причи ових горштака, одсела су у кући учитељице Мире, једине која је у Валбони знала енглески. Мира је била и водич чешкој дјеци кроз планинске стазе, али је једног дана била спријечена, па је замолила свог сестрића Микуна да их поведе. Те вечери он се вратио без Чеха, пијан, лаконски објашњавајући да су студенти пали у провалију!“
Недуго потом десила се чудна ствар: сестрић Микун је из аутоматске пушке новембра 2001. убио своју тетку Миру! Баш у то вријеме мајка Павелкових била је у Албанији и обраћала се на националној ТВ за помоћ.
„Последња вест о Микуну коју сам добио гласи да је изашао из затвора и да сада има хотел у националном парку, баш тамо гдје су Чеси нестали“, каже Урбан, додајући да није ишао да причу провјери.
„Сценарио за филм и серију о догађајима из 2001. сам написао и има заинтересованих филмаџија да то сниме. Засад не могу све да откријем, али са поносом могу да кажем да је предговор за мој роман написао управо ваш прослављени редитељ Емир Кустурица“, истиче Јозеф Урбан.
Урбан напомиње да је крај ове приче више него тужан: Хелена Павелкова је „ни жива ни мртва“, мајка Ленке Тучкове је извршила самоубиство, а отац умро у душевној болници. Писац још каже да је недавно поново обновио контакте са српским тужилаштвом за ратне злочине у Београду и да се нада неким новим информацијама…
Извор: „Новости“
