Пише: Елис Бекташ
Од самог почетка студентских протеста у Србији са разних страна чују се гласови сумње у способност студената, дакле младих људи, да политички мисле. Та сумња, израсла из надмености каква се по правилу развија у остарјелим и дресираним умовима, неријетко прераста у подсмијех, па чак и у увреде.
А ту сумњу и те пријекоре упућене студентима веома је лако одбацити. Довољно је присјетити се рата за распад Југославије, ког су, скупа са страним центрима моћи, повели националистички трудбеници, конвертирани комунисти и остала друштвена и политичка багра опсједнута властитим митоманским заблудама, те стога неспособна да мисли политички, у контексту политике као дјеловања на остваривању идеје јавног добра.
У том рату ђутуруми и прдоње на позицијама моћи нису се либили да младим људима у студентској доби повјеравају командовање јединицама, углавном водовима и четама, али каткад и вишим тактичким саставима.
Том ђутурумском, дресираном и поквареном уму, дакле, прихватљиво је слати младе људе да обављају одговоран, сложен и захтјеван посао командовања у погибељним ситуацијама, али када млади људи желе да се побрину за властиту будућност, онда их проглашавају незрелима, неискуснима и недораслим заумном зову политике.
Зато ђутурумима, којима и сам припадам по старосној доби, али не и по уму и људскости, могу поручити само једно – крепајте од муке, младост вас је разголитила у свој вашој наказности и поганлуку.
