Пише: Елис Бекташ
Александар Вучић на власт је дошао прије четрнаест година, на челу покрета. Тај покрет са власти одлази као режим, можда и најкорумпиранији у читавој Европи. Нема више сврхе бавити се самим Александром Вучићем и штети коју је он, са својом режимском хоботницом, нанио Србији, али и околним земљама. Тиме треба да се баве надлежна тужилаштва и судови.
Нема сврхе ни упуштати се у расправе са залуђеним Вучићевим адорантима и њиховом ситносопственичком аргументацијом. До ре ми… путеви, зграде… фа фа ла… вртићи, болнице… си ми ти… плате, пензије… фа ла ти… Веома брзо ће постати јасно да је оно, што је режим представљао као економску стабилност и напредак, у ствари само мизерна надокнада за препуштање Србије у канџе корпоратократије и за подривање правних темеља државе, те за успостављање модела селективне правде у ком су миљеници и заслужници били недодирљиви.
Но, и те како има сврхе присјетити се како је и зашто Вучић дошао на власт. Разочарана хетерогеном постмилошевићевском влашћу, коју су разједали унутрашњи антагонизми и која се није показала дораслом послу грађења једне нове и еманциповане Србије, већ се задовољавала козметичким крпљењем ожиљака деведесетих, Србија је ту власт казнила својом изборном вољом.
То би био правичан исход да је Србија одабрала нешто боље. Авај, насјела је на превару умивене радикалштине у режији страних центара моћи и ту је своју заблуду платила са четрнаест изгубљених година, бесповратно изгубљеним националним добрима и упропаштеним простором јавне ријечи. А уз то и губљењем опозиционе политичке мисли, јер се опозиција током тих четрнаест година показала као послушна слушкиња Вучићевог режима. Уосталом, не треба заборавити да су неки од истакнутих учесника и симпатизера постмилошевићевске власти, попут Шутановца, Крстића, Аздејковића… хитро попут калемегданских вјеверица одскакутали у Вучићево наручје.
Требало је да стаса један нови нараштај, који је успио да развије изненађујуће функционалан, реалистичан и прагматичан поглед на стварност, па да се заљуља и сруши режим, јер старије генерације још увијек таворе у једном хибридном стању политичке свијести, обликованом нимало благородним историјским векторима, међу којима су некритичко прихватање разних идеологија и теорија, у распону од љевице до деснице, искуство неразвијене демократије а потом и једнопартијског модела, те збуњености и несналажења у епохи распада Југославије.
Тај млади нараштај, ког популарно називају Генерацијом Зед, удахнуо је нови живот у политичку сцену Србије и успио да постигне резултат чија ће се вриједност показати тек у времену које долази – успио је да порази владајући режим, али и да уједно импотентну опозицију пошаље на политичку маргину.
Власт која тек треба да се формира тешко да ће бити идеална и да ће испунити помало занесена и екстатична очекивања већинске, а нарочито старије Србије. На крају крајева, било би чудно и сумњиво када би била идеална, јер идеална власт још није забиљежена у људској историји. Талог који за собом оставља одлазећи режим преголем је да би се могао лако и брзо очистити. Управо зато је значајна свијест и одлучност младих, који стварност, како је већ речено, за разлику од старијих, посматрају функционално, реалистично и прагматично, те њихова свијест, до сада незабиљежена на јужнословенским просторима, да грађанин у политичким процесима не учествује само као гласач, већ и да активно користи своје право за партиципацијом у тим процесима и између избора.
Управо је та младост каква-таква гаранција да Србија, која се лако разочара у власт, лијек за своје разочарење неће потражити у довођењу неког наредног преваранта са ауторитарним амбицијама на власт, као што је прошли пут своје разочарење Тадићем лијечила – Александром Вучићем и давно заборављеним Томиславом Николићем. За које је чак и становницима београдског ЗОО-врта било јасно ко су и шта су, али, ето, импулсивно и збуњено гласачко тијело то није могло видјети и ту је обневидјелост платило са четрнаест изгубљених година.
Постоји још једна димензија значаја онога што је урадила младост у Србији и то је разлог што је овај текст настао – она је поставила путоказ младости и у околним земљама, а превасходно у Босни и Херцеговини и у Хрватској, како се стрпљивом, дисциплинованом и ненасилном акцијом може одстранити корумпирани режим као друштвени тумор. Та младост заслужује моје дивљење јер је схватила да је само требало обрнути Брозове ријечи: умјесто „народ који има овакву омладину не треба се плашити за своју будућност“, требало је рећи „омладина која има овакав народ треба да се плаши за своју будућност.“ Након тога, само је требало пронаћи начин да се тај страх побиједи.
