Пише: Јован Зафировић
Србија их је натерала да буду „Kosovari“ у личним картама. Не зато да би имали лепшу фотографију у личној карти од оне коју су имали у српској.
Србија их је натерала да полажу за возачку дозволу у оквиру косовског система и да том возачком дозволом прођу административни прелаз — по сопственом избору. Да се више никада не врате, заједничким снагама су сви допринели. Али удео српске боли.
Србија их је натерала да сарађују кроз НВО пројекте и слушају глупости мултикулти-помиритељских прича, јер, ето, немају другог начина да зараде коју кинту и сачувају огњиште. Све им је блокирано друго јер је воле. Заузврат ризикују да им се прилепи жиг „издајника“.
Србија их је натерала да им се суди по косовској правди.
А она није Божија — него селективна.
Србија их је натерала да их венчавају матичари који им желе све најбоље, ако напусте КиМ.
Шалим се. Ни тад им не желе.
Србија их је натерала да већ док праве децу размишљају где ће их послати кад се роде и одрасту, где ће се школовати и спасити ове беде. Јер је на Косову и Метохији образовни систем за понављање, а беда за стипендију за надарене.
Србија их је натерала да излазе на изборе и да бирају безизбор.
Србија их је натерала да им се смеје читава Србија због позиције отирача у коју их је довела, док би је они опет дочекали, ма колико прљавштине обрисала о њих.
Србија их тера да кукају, плачу, цмиздре, а они ипак, поред свега, певају Србији и о Србији.
Србија их је натерала да у гаћама шверцују преко административних прелаза мајице са српским симболима и тробојке.
Србија их је натерала да исписују графите „Косово је Србија“, али те графите Србија не види, не разуме, него само изговара пароле, ради реда.
Србија их је, напослетку, натерала да јој аутобусом дођу — да им каже како их воли.
Сада чекам да кажете:
„Није Србија. Власт је.“
Да.
Можда ви можете да одвојите власт од Србије. У овом животном добу и на овој разини — не. Није могуће. Није могуће у најкритичнијим годинама, у годинама када имају насушну потребу за идентификацијом, када имају љубав ширу од неба. И једину наду у мајку.
Кад их на све то натераш као мајка, створиш гнев, бес и огорчење. А добар део њих то разочарање одведе у презир и причу о издаји. Из ината.
Али они никада неће издати.
Само причају.
Повређени.
Ја их слушам. Свакодневно.
И данас сам чуо.
Зато је — Србија. Ова данас.
Она Србија коју, упркос свему, воле.
Тајно или јавно.
То већ зависи од присуства косовске полиције.
Извор: Компас
