Пише: Елис Бекташ
Одласком Џоа Бајдена у политичку пензију и поразом Камале Харис у утрци за Бијелу кућу, свијет је могао постати барем мало подношљивије мјесто за живот, јер се империјалистички интервенционизам америчких демократа већ предуго понаша као бијесан пас који се отргнуо с ланца. Нажалост, сан о бољем свијету мораће још мало причекати на своје остварење, јер је умјесто Камале Харис фотељу у Овалном уреду освојио Доналд Трамп, ноторни конзервативац, фундаменталист и расист. Да ствар буде још гора, Трамп у ствари није побједник предсједничких избора – он је на њима био само бедел Илона Маска, корпоративног магната са све израженијим политичким амбицијама.
Колико год је несхватљиво нечије разочарење дебаклом Демократске странке на свим фронтовима – поред Бијеле куће изгубљени су и Конгрес и Сенат – толико је несхватљива и егзалтација оних који у Трамповој побједи виде гарант свијетле будућности. Демократе су Америку претвориле у извозника идеологије, некакву карикатуру Совјетског Савеза који умјесто комунизма извози компендијум магловитог концепта људских права као оруђе своје политичке доминације.
Но веома је наивно вјеровати да ће Трампова, односно Маскова Америка донијети неку нову квалитету у међународним односима. Трампово миротворство и мекани изолационизам веома брзо ће се показати у свом правом свјетлу – као куповина времена за реорганизацију и реконсолидацију америчког оружаног апарата који се већ трећу деценију показује као болно неспособан да одговори доктринарним и концепцијским циљевима који су пред њега тако амбициозно постављени и који од тог апарата захтијевају да симултано и са успјехом води барем два велика рата уз читав низ мањих ратова и изванратних операција.
Либерално и неолиберално идеолошко лудило које је овладало Демократском странком и које је почело законски октроисати интервенције у антрополошкој филозофији и филозофији језика у Трамповом је ригидном конзервативизму дубоко прожетом расизмом добило свој контрапункт. Умјесто да се стабилизује као друштво и као политички оквир, одбацујући терор „људских права“ која су се давно претворила у властиту негацију, Америка ће са републиканском влашћу склизнути у другу крајност, у терор морализаторских идеолошких конструката, па ће се страдавање људских права наставити, само под другим егидама.
Што се тиче самих Сједињених Држава, Трампово инфантилно подврискивање Make America Great Again само је отужно свједочанство да тај оцвали и исхлапјели бизнисмен и естрадна икона не схваћа земљу на чије је чело по други пут дошао, као што не схваћа ни данашњи свијет. Величина Америке почивала је прије свега на једном пословном и индустријском моделу који је уживао привилегију несметаног развоја заштићен облама два океана и са огромним унутрашњим ресурсима на располагању, али и на отворености те земље за прилив миграната који су се претварали у њен пролетеријат. Таква Америка била је способна да израсте у водећу индустријску али и војну силу, док се остатак свијета још увијек ослобађао од стеге превазиђених концепата – империјализма, колонијализма па чак и остатака феудализма.
Но свијет се у међувремену промијенио и у њему су се појавили нови играчи који немају ни жељу нити потребу да зависе од Америке – та земља данас једноставно не би могла да понови индустријски подвиг од прије осамдесет година и да наоружа не само властити огроман војни апарат, већ уз њега и да испоручи огромне количине наоружања британској империји и Совјетском Савезу, али и Де Головој Француској, југословенским партизанима, Кини и многим другим војскама и покретима окупљеним у савезничку коалицију. То значи да је трампов повик начинимо Америку опет великом тек вапај идеолошког лудила у ком се бурлескно зрцали Мусолинијева амбиција да од Италије створи Римско царство у часу у ком ни Италија ни свијет нису имали потребу за тим царством.
Оно што посебно забрињава јесте Трампова блискост са магнатима попут Илона Маска, који се номинално држе изван политике али који имају незајажљиве политичке, па чак и идеолошке амбиције. Маск је репрезент и парадигма нових структура моћи које су обузете поривом да свијет обликују у складу са властитим лудилом. Са својим идејама у којима се стапају технолошки утопизам и еугеника неугодно слична оној нацистичкој, Маск је предимензионирана варијација Џима Џонса, вође секте Храм народа, који је на крају са својим сљедбеницима извршио једно од највећих колективних самоубистава у историји.
Премда сљедбеници суверенистичких и конзервативних идеологија и политика широм свијета, а превасходно у Европи, полажу приличне наде у Трампову Америку, остаје нејасно шта они тачно очекују да ће им та Америка понудити, изузев реторике која охрабрује реакционарне идеје и одбацивање не само неолибералних идеолошких лудила у пољу идентитета и људских права, већ и одбацивање сваког модернитета. Они који у Трампа гледају као у спаситеља олако заборављају да је он прије свега расист и супремацист који остатак свијета посматра као инфериоран у односу на Америку из његових халуцинантних визија.
Због тога је најрационалнији приступ према промјени на врху америчке политике онај ког има званична Москва, која је традиционално опрезна и резервисана према великом републиканском повратку на чело Сједињених Држава. За разлику од слуђених европских суверениста, Москва не заборавља да у односу према остатку свијета не постоји супстанцијална разлика између демократа и републиканаца и да су обје те партије само услужни сервиси америчке корпоратократије која се и даље не одриче својих империјалних амбиција.
Америком неко мора владати и ко год да њоме влада, то треба посматрати као чињеницу а не као идеолошки свјетионик, тим више што иза антагонизираних идеолошких наратива у Америци стоји монолитни дух корпоратократије. У овом вијеку на челу Америке прилично су се хармонично смјењивали демократе и републиканци и ко год да је њоме владао, њена је политика према остатку свијета била суштински непромијењена и могло се говорити само о нешто агилнијем или нешто опрезнијем империјалистичком интервенционизму.
Овог новембра Америка је бирала између Камале Харис, те Биљане Ристић, односно неталентоване имитаторке ведета Демократске странке, и Доналда Трампа, те Секе Саблић, односно Кристине из филма Маратонци трче последњи круг, дакле хистеричне провинцијске усједилице у којој се испод оданости конзервативним и патријархалним императивима крије јефтина опајдара. И заиста се, с аспекта свијета, у Америци није десило ништа друго осим што је неко узвикнуо – а сад мало она!
Зато је од питања шта Трамп, тај Инкитат Илона Маска и америчке корпоратократије, може понудити свијету, пуно важније питање шта данашњи мултиполарни свијет може понудити самоме себи. То је питање нарочито значајно у Евопи, чија се унија убрзано распада и у којој се још увијек не назиру нове идеје и нови савези способни да обезбиједе стабилност и равнотежу Старог континента. И управо кроз ту чињеницу постаје разумљиво да су и разочарење дебаклом демократа и усхићење тријумфом републиканаца само окретање главе од призора властите политичке и идеолошке јаловости и дезоријенисаности.
