Пише: Елис Бекташ
Јесам ли ја вама, драга дјецо, икад причао згоде из ЈНА? Нисам? Е вала лажете, нећу рећи ко псета ал хоћу казати ко кучићи. Али добро, знам ја да ви волите те згоде па се плашите да ћу их престат причат ако кажете да их јесам причао. Ова згода што ћу вам је сад исприповиједати посве је кратка али је зато веома поучна па зато пажљиво слушајте да вам штагод не промакне.
Служио ја војску у Сплиту таман на измаку Титовог вакта. Веле да вакат неког инсана траје и након што инсан пресели па све до четереснице, али пошто је друг Тито био див који је прије ахирета прво отишао мало у бајку као у бању што се иде на опоравак, његова је четересница трајала десет година, а неки тврде да још увијек траје. Ми смо тад били голобради регрути али не зато што нам браде нису расле већ што смо се морали бријати свако јутро. Да правило службе није било толико ригидно по питању уклањања длака с лица ви бисте још тад имали прилику видјети и четнике и муџахедине и једино бисте за усташе морали мало причекати, колико да промијене одоре и ознаке јер се усташе из неког разлога воле редовно бријати.
Личећи тако на партизане ми смо повремено имали неке вјежбе и изван касарне. На тим вјежбама углавном смо утврђивали и усавршавали вјештине потребне за хватање убачених и остављених душманских елемената задојених мржњом према нашој лијепој домовини и према братству и јединству који су као Кастор и Полукс треперили у срцу сваког Југословена, мада има и оних који веле да су братство и јединство треперили као Хипо и Ћипо а не као божански близанци. А понекад смо се на тим вјежбама борили и против тероризма али ја вама тако индоктринираним сад никако не бих моаго укратко објаснити да се терористи могу окретат и према капели Светог Петра у Риму, према Кремљу и према Бијелој кући а не само према Каби као што се данас вјерује.
Једну од тих вјежби имали смо тамо испод Малог мосора а повиш Стобреча. Циљ вјежбе је био да се још мало увјежбамо у неким тактичким поступцима помоћу којих се могу лоцирати душмански терористи и диверзанти а потом их је могуће лако побит, што се каже, ко зечиће. Та је вјежба имала још један циљ али он се није казивао учесницима нити се уписивао у подсјетнике, наређења и друга потребна документа а то је била демонстрација силе, да не кажем застрашивање локалног становништва које је у ствари пар мјесеци раније престало бити становништво и постало пучанство. Кад смо се након вјежбе окупили на предвиђеним зборним мјестима водови су се постројили у колоне по два па смо кренули ка касарни маршевским кораком.
Ишли смо тако у својим униформама натопљеним знојем из наших мишићавих, затегнутих, вретенастих и препланулих младих тијела. Наређао бих ја овдје још који епитет попут безбрижних, лаких и њежних али се плашим да би дио читатељки а Богами и читатеља прекинуо читање и отрчао радити нешто друго. На лицима су нам били задовољни осмијеси какви се могу видјети кад се чељаде здраво умори и притом обави неки посао како треба и до краја па смо се још и безазлено шалили, добродушно подбадали један другога и пјевали каденце као амерички маринаци али смо текст за њих сами смишљали или смо пјевали популарне напјеве из неразвијених крајева наше социјалистичке отаџбине, попут:
Ех да ми је набавити краву
која даје шљивовицу праву.Ех да ми је набавити козу
која даје црногорску лозу.
Пролазећи крај једне чатрње угледали смо крај ње сићушну и смежурану старицу у црнини па су шала и пјесма замрле некако саме од себе јер смо сви осјећали пијетет према једној Југословенки која носи знак жалости за неким блиским а тај је неко можда пао управо у борби за нашу лијепу домовину и за братство и јединство. Међутим, кад смо стигли до чатрње сићушна и смежурана старица у црнини прометну се у бабускару урокљивих очију па кроз њена крезава уста сикнуше ријечи
– Партизани, вода вас однила!
Нисам ни дан-данас посве сигуран да ли се мени учинило ил сам заиста видио да јој је језик рачваст на врху и да палаца њиме док говори. али сам зато сигуран да партизани нисмо били јер упркос младости, снази и љепоти нисмо имали и пријеко потребни шарм једног Бориса Дворника, разоружавајући осмијех једног Љубише Самарџића нити стаменост једног Бате Живојиновића.
Премда је била средина љета које у Далмацији зна бити прилично вруће а наша тјелеса још увијек загријана од силне јурњаве за терористима и диверзантима сви смо се наједном стресли од некакве нелагоде помијешане са хладноћом. Ако вам није јасно откуд хладноћа усред љета у Далмацији одмах ћу вам казат. Из урокљивих очију бабускаре у црнини. Да нисмо били тако добро увјежбани и обучени војници сигуран сам да бисмо имали и губитке од тог погледа, барем би нас двадесет посто било избачено из строја, што услијед рањавања што услијед погибије.
Крезава бабускара урокљивих очију и умотана у црнину вјероватно већ одавно није на дуњалуку ал ја се ње сјетим ту и тамо. Сигуран сам да је она у младости била симпатична и ведра женица али ето, имала је неки лични губитак. То што је тај њен лични губитак био на губитничкој страни нимало не умањује њено право на бол и горчину а још мање може умањити саму бол и саму горчину. Она је одабрала да остатак живота проведе у оклопу од боли и горчине и живила је на силу, чини ми се само због тога да би дочекала час у ком ће нама моћи засиктати
– Партизани, вода вас однила!
А што ја све ово вама причам, драга дјецо? А да, па да бих вам казао сљедеће – немојте се претјерано препуштати убјеђењу да сте жртва и немојте користити бол и горчину као школски трокут и угломјер. Чак и ако је ваш губитак био на побједничкој страни то није никаква гаранција да нећете скончати као крезава бабускара урокљивих очију сикћући некој безбрижној, лакој и њежној младости клетву да је вода однесе.
Ето, то је та згода са поуком што сам вам је хтио испричати. Знадем да није кратка као што сам обећао али кад год бих пожурио да завршим ово приповиједање неко међу вама би добацио
– Причај још, молим те.
Ух, умало заборавих казат вам још једну поуку ове приче која гласи – не заносите се историјом јер никад не знате кад ће вас она премјестити из побједничке у губитничку или из губитничке у побједничку страну, а историја то чини из пуке пакости али и зато што на тај начин себи обезбјеђује трајање. Та како би историја имала значај кад вас она, преко покварењака у политици, медијима и академском свијету свако мало не би убјеђивала да сте побиједили у биткама у којима су ваши дједови поражени и да сте поражени у биткама у којима су ваши дједови побиједили. А ви тако тупкасти не знате јој казат – али то нису наше битке, то су битке наших дједова па бисмо ми мало да живимо свој живот а не да и дан-данас водимо те давне битке.
Ето дјецо, добили сте згоду која се рачва као језик оне крезаве бабускаре са урокљивим очима и са двије поуке палаца према вама. А сад се мало замислите над питањем шта ћете урадити са својом боли и својом горчином. Само немојте тако замишљени цуцлат прстиће, то је вала баш ружно за видјет. Радије узмите бонбону или пронађите штагод подесно за цуцлање на тијелу вољеног бића.
