Пише: Милан Милошевић
Рођена је у Одеси исте 1889. године као и Чарли Чаплин, Толстојева Кројцерова соната и Ајфелов торањ, писала прецизно о радости прве љубави и о болу сломљеног срца, три пута се удавала и била најбоља пријатељица туђих мужева, суочила се са смрћу првог мужа песника Николаја Гумиљова и робовањем сина, губила наду без самосажаљења, лични бол и трагедије своје нације претворила у бесмртне стихове, у старости била достојанствена у самоћи и умрла је 5. марта 1966, истог дана и истог месеца кад је 1953. умро Јосиф Стаљин – на дан који је при крају живота редовно свечано обележавала
Эта женщина больна,
Эта женщина одна.
Муж в могиле, сын в тюрьме,
Помолитесь обо мне.
1938.
Ана Ахматова није виђала Николаја Гумиљова пре његовог погубљења – развели су се неколико година раније.
После једног од последњих сусрета с њим у петроградској Сергијевској улици, јула 1921, испратила га је низ мрачно степениште и, према писању петроградског листа “Аргументи и факти”, изговорила је речи које ће памтити до краја живота: “Таквим степеништем само се на погубљење иде”.
Када је стварно погубљен, почела је педантно да негује сећање на свог првог мужа кога је надживела за 50 година и после смрти волела више него за живота. Исаја Берлин пише да су јој сузе наврле на очи док је четврт века касније описивала околности његове смрти.
Живот Ане Ахматове се у то време претворио у ноћну мору. “Ви сте тако важна особа: Централни комитет је издао декрет о вама – ни да вас ухапси, ни да вас објави”, рекла јој је песникиња лојална Стаљину Маријета Шагињан, коју је срела на Невском проспекту.
Након што је 1921. објављена њена збирка песама Подорожник, затим 1922. књига Anno Domin i,њене песме петнаестак година нису више објављиване.
У периоду 1922–1928 хроничари бележе успон такозване пролетерске критике, нападе на “сапутнике” (попутчике) револуције и модернисте, као и кампање против “формализма” и “психологизма”.
Јача РАПП (Руска асоцијација пролетерских писаца). Први конгрес Савеза писаца је 1934. канонизовао соцреализам, односно идејно садржајан реализам, а модернизам означио као буржоаски реликт.
Ана у два дома, а две Ане у једном
После 1921. Ана Ахматова је добијала горка писма од сина и свекрве Ане Ивановне Гумиљове. Лав Гумиљов је носио стигму сина непријатеља народа и био избачен из школе. Њен Љевочка је одрастао до 17. године са баком, коју је звао бабајка, а мајку, коју је ретко виђао, као и оца уосталом, увек је звао Ана.
Ана није могла да оде у Бежецк да се придружи бившој свекрви и сину јер је тамо њено место заузела Николајева законска удовица Ана Николајевна Енгелхардт са својом болесном ћерком. Није могла да оде ни код тетке близу Кијева где се склонила њена мајка.
Убедила је Пуњина да дозволи њеном сину Љевочки да живи с њима у јужном крилу бившег шереметјевског дворца. То је заправо била совјетска комуналка, заједнички стан издељен завесама, параванима, импровизованим зидовима.
У стану број 44 живели су једног тренутка Ана Ахматова; Николај Пуњин, Анин трећи (невенчани, она ће рећи грађански) супруг Пуњин; друга Ана, Аренс-Пуњина, његова законита супруга од које није хтео да се разведе; њихова ћерка Ирина, а кад се она удала и њен муж; а у делу ходника заклоњеног завесом спавао је на ковчезима Лав, Анин син из брака с Николајем Гумиљовим. Повремено су ту боравили и други рођаци, пријатељи, уметници…
Са 18 година Лав је покушао да се упише на Лењинградски државни универзитет, али су му тамо јасно ставили до знања да има погрешно презиме и није му било дозвољено ни да полаже испите.
Мајка која је, како он каже, обраћала на њега пажњу само да би га подучава француски, није могла да му помогне. Очух Николај Николајевич Пуњин – тешка личност – казао му је да је лењивац који расипа туђи новац: “Ако желиш да учиш, иди и ради. Син интелектуалаца треба да постане радник”.
Лав Гумиљов је то памтио до краја живота.
Постао је радник у трамвајском депоу.
Потом је коначно уписао универзитет.
“Ја ћу, као стрелецке жене, завијати испод кула Кремља…”
Након што је неки Леонид Николајев под нејасним околностима 1. децембра 1934. убио првог секретара Лењинградског обласног комитета Сергеја Кирова, у Лењинграду је почела фантазмагорија сумњи, денунцијација и клевета.
Лав Гумиљов још није био завршио ни прву годину факултета када су 23. октобра 1935. дошли по њега током ноћи.
Ухапшен је и његов очух Николај Пуњин.
Ухапшени су под оптужбом да су организовали “контрареволуционарну терористичку групу студената”.
Ахматова је Анатолију Најману испричала како су 1935. године, ноћ након хапшења њеног сина и тадашњег мужа Пуњина, она и Пуњинова прва жена Ана Јевгењевна, рођена Аренс, у очекивању предстојећег претреса спаљивале у пећи папире који би могао деловати инкриминишуће – то јест, практично све. А када су, пред јутро, прекривене чађом и исцрпљене, коначно селе и Ахматова запалила цигарету, са врха празних полица на под је слетела фотографија на којој је био приказан барон Аренс, отац Ане Јевгењевне, адмирал свите, како на ратном броду рапортира цару Николају И, који је био у инспекцијској посети.
Ана Ахматова је отишла у Москву код Лидије Сејфулине, чланице управе Савеза писаца и супруге писца Бориса Пиљњака. Сејфулина је отишла код Стаљиновог свемоћног секретара Поскребишева кога је лично познавала и он јој је објаснио како да достави писмо: “Испод Кутафје куле Кремља, око 10 сати…”
Следећег дана, Ана Ахматова и Лидијин муж, књижевник Борис Пиљњак одвезли су се колима до те куле у којој се налазила пријемна канцеларија и шалтер за предају поште, а Пиљњак је предао писмо Ане Ахматове Стаљину.
“Драги Јосифе Висарионовичу! Одлучила сам да вам се обратим овим писмом. Мој муж Николај Николајевич Пуњин и мој син Лав Николајевич Гумиљов ухапшени су 23. октобра у Лењинграду. Јосифе Висарионовичу, не знам за шта су оптужени, али вам дајем часну реч да нису фашисти, нису шпијуни, нису чланови контрареволуционарних организација. Молим вас, Јосифе Висарионовичу, да ми вратите мужа и сина, уверена да се нико никада неће покајати због тога…”
У поеми Реквијем о томе говори стих: “Ја ћу, као стрелецке жене завијати испод кула Кремља”.
Стрелецке жене су биле супруге војника које оплакују своје мужеве погубљене на зидинама Кремља због тога што су учествовали у устанку против Петра Великог 1698. Тај мотив се памти по слици Јутро стрелецког погубљења (Утро стрелецкой казни) Василија Сурикова.
Стаљин је писмо прочитао и на писму написао: “Т. Ягода. Освободить из-под ареста и Пунина, и Гумилева и сообщить об исполнении. Й. Сталин”
У Нојмановој књизи Приче о Ани Ахматовој цитиран је Пуњинов опис – како је изгледало његово пуштање на слободу.
Када су га пробудили усред ноћи – по ко зна који пут – претпоставио је да је то још једно испитивање. Рекли су му да га пуштају на слободу, а он је, затечен, помислио да трамваји више не саобраћају и питао: “Зар не можемо да преноћимо?” Одговор је гласио: “Ово није хотел”.
Ана је, у некој врсти транса, лутала по Москви и нашла се у стану Бориса Пастернака који је такође послао писмо тамо. Сутрадан ујутру пробудила се у сунчаној соби, а Пастернакова жена Зинаида Николајевна је стајала на вратима и говорила: “Јеси ли већ видела телеграм?” У телеграму је писало да су и млади Пуњин и њен Љовушка већ код куће. Кад је Ахматова стигла у Лењинград, затекла их је како се због нечега љуте један на другог.
“Где је Ахматова? Зашто не пише?”
У периоду 1936–1938. распламсана је такозвана Велика чистка, називана и Велики терор и Московски термидор, када су прошли кроз Гулаг, страдали или нестали у логорима бројни писци, научници, међу њима и уметници руског Сребрног века. Песник Осип Мандељштам је умро у транзитном логору. Позоришни редитељ Всеволод Мејерхолд је стрељан после мучења. Прозни писац Исак Бабељ такође је погубљен. Тада је поново ухапшен и Анин син Лав Гумиљов.
“Ја сам сам дао очигледан изговор за хапшење”, испричао је касније Лав Николајевич у једном интервјуу.
Професор Пумпјански, који је студентима држао курс руске књижевности, када је стигао до 1920-их, почео је да се руга поезији и личности његовог оца рекавши да је тај писао о Абисинији, а није стигао даље од Алжира.
“Нисам могао да се обуздам, викнуо сам професору са свог места: ‘Не, није био у Алжиру, већ у Абисинији!’”
Пумпјански је снисходљиво одбрусио: ‘Ко би требало да зна боље ‘ ти или ја?’
Одговорио сам: ‘Конечно, я. (Наравно, ја.)’
Публика је праснула у смех. Пумпјански је одмах након што је зазвонило отрчао у деканову канцеларију да се пожали на мене. Изгледа да се стално жалио.”
Повезано или не с тим, тек Лав Гумиљов је провео скоро годину и по дана у истражном затвору Крести у Лењинграду.
Оптужен је за вођење антисовјетске омладинске организације, контрареволуционарну агитацију и припрему покушаја атентата на Андреја Жданова, секретара ЦК СКП СССР (б). Оптужен је и да је са својим очухом Николајем Пуњином и студентима Борином, Пољаковим и Махајевим водио антисовјетске разговоре о стварању “антисовјетске групе” и могућности употребе терора.
Истражитељ, неки Ајрат Бархударјан га је тукао мрмљајући: “Памтићеш ме до краја живота, ниткову!”. Хтео је да га оптужи по фаталном 58. члану Кривичног закона, и под тачком 17. терористичка активност. Гумиљов ће рећи касније да је, кад је пао шеф НКВД Николај Јежов, по коме је један историјски период назван “језовштина”, тај Бархударјан стрељан.
У извештају о испитивању, који је истражитељ Бархударјан саставио 21. јуна 1938. уз примену тортуре, као доказ контрареволуционарне активности у оптужби наведено је читање песме песника Мандељштама у којој се “наши говори не чују даље од десет корака, а прсти кремаљског горштака су дебели као црви, његове речи су, као тегови од пуда, истините, његови бркови се смеју као бубашвабе, а врхови његових чизама сијају”.Након што је под батинама потписао признање да је увек био против совјетске власти и да му је мајка Ана Ахматова говорила да треба да се угледа на оца, Гумиљов је на судском рочишту повукао свој исказ тврдећи да је документ потписао због физичке присиле. Специјални савет НКВД је 26. јула 1938. осудио Гумиљова на десет година затворског логора.
Послат је у Медвеђу гору, у зони канала Беломор. Док је секао дрва по цичи зими 1939. године, испустио је секиру и до костију повредио ногу. Враћен је у Лењинград.
Казна му је преиначена на пет година и послат је у Нориљски поправно-радни логор Гулаг (Нори́льский исправи́тельно-трудово́й ла́герь, Норильлаг). Пошто је пре универзитета ишао на геолошке експедиције, одредили су да ради у нориљском руднику, што му је можда спасло живот – рад на температури од -4 ипак је подношљивији од рада на -40.
А можете ли описати ово?
У уводном тексту за своју поему Реквијем Ана Ахматова каже: “За страшних година ‘јежовштине’, провела сам седамнаест месеци по затворским редовима у Лењинграду. Једном приликом, неко ме ‘откри’. Жена модрих усана што је стајала испред мене, која, разуме се, никада није чула за моје име, прену се из свима нама онда својствене укочености и упита ме на уво (тамо су сви говорили шапатом):
– А можете ли описати ово?
И ја рекох:
– Могу.”
О томе говори песма Реквијем. Ти стихови стоје сада на постољу споменика Ахматовој.
“Седамнаест месеци вичем,
Зовем те кући,
Бацајући се пред ноге џелату,
Ти си мој син и мој страх.
И не молим се само за себе,
Већ за све који су стајали тамо са мном,
На горкој хладноћи, у јулској врућини,
Под заслепљујућим црвеним зидом.”
Како се Лидија Чуковскаја присећала у Белешкама, можда најживописнијој, мада непотпуној биографији Ане Ахматове, тридесете године 20. века биле су време њене свеобухватне анксиозности, страха од надзора. Имена Јежова, Стаљина и Вишинског, заједно са речима попут “умро”, “стрељан”, “прогнан”, “ред”, “претрага” и тако даље, нису била ништа мање честа у њиховим разговорима него разговори о књигама и сликама.
Веровала је да је сви око ње шпијунирају и дојављују, да су њени обожаваоци агенти НКВД-а.
“Ана Андрејевна, када би ме посећивала, читала би ми стихове из Реквијема такође шапатом, али код себе у Кући фонтане није смела ни да шапне; изненада, усред разговора, заћутала би и, показујући на плафон и зидове, узимала би парче папира и оловку; затим би гласно изговарала нешто световно: ‘Да ли желите чај?’ или: ‘Веома сте препланули’, онда би брзим рукописом писала на парчету папира и пружала ми га. Читала бих и ћутке јој вратила. ‘Сада је тако рана јесен’, гласно би говорила Ана Андрејевна, крешући шибицу и палећи папир изнад пепељаре”, сећала се Лидија Чуковскаја тог времена.
Анатолиј Најман у Причама о Ани Ахматовој пише да је она веровала како је Стаљин издао наређење да је полако отрују, али да га је потом повукао; да је Мандељштамово уверење пре смрти да је храна коју је добијао у логору отрована било основано; да је песник Георгиј Иванов (кога је оптужила да је у егзилу писао лажне мемоаре) једно време био полицијски шпијун на платном списку царске владе; да је песник Николај Некрасов такође био владин агент у 19. веку; да су Инокентија Аненског, директора Царскосељске гимназије, непријатељи прогонили до смрти 1909.
Ова веровања, пише Најман, нису имала стварну, очигледну основу – била су интуитивна, али нису била лишена значења, нису била чисте фантазије; била су елементи у кохерентној концепцији њеног живота и судбине њеног народа.
А када је године 1939. као специјални гост на годишњој додели књижевних награда разговарао са песницима и писцима, Јосиф Висарионович Стаљин је изненада упитао:
“Где је Ахматова? Зашто не пише?”
Сви су заћутали, уплашени. Зашто се изненада сетио ње? Из милости?
Савез писаца ће убрзо усвојити посебну резолуцију “О помоћи Ахматовој”, добиће додатак, а пензија ће јој бити повећана.
Ја сам и тад била с мојим родом, свуд где ми је народ, јадом, био
Упркос свему, поему Реквијем о Великом терору 1938. Ана Ахматова почиње строфом:
“Не, не ни под туђег неба сводом,
Не, није ме крилом туђин крио –
Ја сам и тад била с мојим родом,
Свуд где ми је народ, јадом, био.”
У почетку, многи руски емигранти су са негодовањем дочекали ту песму Ане Ахматове:
“Нисам са онима који су напустили земљу
Да ме непријатељи растргну на комаде.
Не обраћам пажњу на њихово грубо ласкање…”
У разговору са Надеждом Мандељштам рекла је: “Жеља руског песника да постане странац је незамислива, упркос ‘биографским последицама’”.
Велики отаџбински рат затекао је Ану Ахматову у опкољеном Лењинграду. Према мемоарима песникиње Олге Берголц, током првих месеци опсаде Ана Ахматова је допринела колико је могла јачању одбране града – стајала је на стражи као обичан ватрогасац, са гас маском пребаченом преко рамена; шила је вреће са песком како би обложила ровове склоништа у башти Куће фонтане (где је живела) и градских споменика који су облагани врећама са песком и затворени шперплочом да би били мање видљиви пилотима Вермахта.
У септембру 1941. године, током јаког артиљеријског гранатирања и бомбардовања, Ахматова се обратила женама Лењинграда преко радија.
У јулу 1941. године, емитована је њена песма Заклетва, једна од њених песама из ратних година која се и данас пева:
“И она која се данас опрашта од свог вољеног
Нека свој бол претвори у снагу.
Кунемо се нашој деци, кунемо се нашим гробовима,
Да нас нико неће натерати да се покоримо!”
Ахматова је дуго одбијала да напусти опкољени Лењинград у коме је почела страшна глад, смрт је вирила кроз сваки прозор, како је написала у песми Птице смрти стоје у зениту (28. септембра 1941).
Болесну и измождену спасао ју је лекар Владимир Гаршин. Хранио ју је кашичицом и успео да изда наређење да буде евакуисана, а сам је остао у опсади.
Ана Ахматова је авионом евакуисана у Москву, а затим у Ташкент. “Град хлеба”, главни град Узбекистанске ССР, сматран је разумном дестинацијом за евакуисане (само је Алма-Ата, где су слати запослени у филмском студију, сматрана престижнијом). Међутим, са приливом људи, сви ови градови су се нашли на ивици колапса.
У Ташкенту (и другде), писала је Лидија Чуковскаја, крађа је достигла монструозне размере; град је био пренасељен, а дошљаци су смештени где год је то било могуће, што скученије.
Много касније, Ахматова ће писати о Ташкенту:
“Бићу ваша госпођа Де Ламбал док ми не одсеку главу; запалићу вам пећ.” (Марија Тереза Лујза Савојска, принцеза Де Ламбал, блиска пријатељица Марије Антоанете, убијена током септембарских масакара у Паризу 1792)
“Немам дрва за огрев”, рекла је весело.
“Украшћу их!”
“Ако успете, било би лепо”, одговорила је.
“Те ноћи смо полуделе једна за другом…”
У Ташкенту је остала до пролећа 1944. године наступајући у болницама и рецитујући поезију рањеним војницима.
Ту је сазнала да је прва супруга Николаја Николајевича Пуњина, Ана Јевгењевна Пуњина Аренс, лекарка хитне помоћи, која је у фебруару 1942. евакуисана из опкољеног Лењинграда у Самарканд, тамо добила грозницу од болесног пацијента и умрла 28. августа 1943. Сахрањена је у Самарканду.
Да је шокирана вешћу о смрти Ане Аренс-Пуњине, рећи ће у последњем сусрету са Пуњином када је он евакуисан из Лењинграда у Самарканд.
Када се из евакуације 31. маја 1944. Ана вратила у Лењинград, написала је стихове: “Дивећи се својој невиђеној судбини, вративши се из понора смрти, Лењинград себе поздравља…”
Одржала је песничко вече у Лењинградском дому писаца, а на фронту је војницима читала поезију.
Након изласка из Гулага 1943. њен син Лав Гумиљов није имао куда да оде: Лењинград је био под опсадом, а није добио никаква писма од мајке, евакуисане у Ташкент.
Зато се поново придружио геолошкој експедицији. За свој добар рад и откриће богатог налазишта гвожђа, Гумиљов је добио одсуство – послат је у Туруханск у Доњој Тунгузији. Тамо је убедио локалног војног комесара да га мобилише и пошаље у војску службу. Више није био зек, “з/к” за заключённый, затвореник. Била је 1944. година. Као редов у 1386. противваздушном артиљеријском пуку стигао је до Берлина. Вратио се кући неповређен са две медаље на грудима. Страшни и исцрпљујући рат је завршен.
– “Ко је организовао вставание?”
– “Блудница и монахиња…”
– Зашто тенковима преко груди болесне старице?
– Вегетаријанске године
– Реквијем у “тамиздату”
– “Какву биографију пишу нашем риђем!”
Извор: Време
