Пише: Милија Тодоровић
Углађени, проевропски и домољубиви представници бивше власти, ојачани потоњом политичком УРА-ом Дритана Абазовића, укупну политичку већину Црне Горе (дакле: Демократе, ЗБЦГ, ПЕС и мањинске партије) именују издајничком и склоном подаништву туђим (читај : српским) интересима. У настојању да буду прецизнији они то све персонализују проглашавајући лидером те групације Андрију Мандића, политичког лидера Срба у Црној Гори. А, све што је на срцу црногорским Србима: блискост са Србијом; капела на Ловћену; српски језик; насљеђе Kарађорђевића и Немањића…. све је то „грађанистима“ и „европејцима“ – назадно и реметилачко!
И, сада, ако их директно питаш да ли су они антисрпски настројени, да ли они не воле Србе и јесу ли задојени мржњом? Они ће тада рећи како они воле Србију, како подржавају студенте, како воле српску кошарку и Бајагину музику.
Али! Ништа и нико ко има српски предзнак у Црној Гори није им блиско. Они наводно поштују и уважавају Србе из Црне Горе, али деградацијом државе и друштва сматрају сваку појаву СПЦ у јавности; сваки захтјев за рехабилитацију српског језика (већинског међу грађанима а сврстаног међу мањинске језике); све посланике у Скупштини Црне Горе који су Срби или говоре српским језиком.
Интимно, они сваког домицилног Црногорца који се осјећа Србином сматрају моралном грешком; потомком „издајника“ из 1945. или оних из 1918. Тако гледати натполовичну већину грађана збиља спада у једну врсту дијагнозе, ако не медицинске (мада…), а оно социолошке и политичке.
Па можете мислити како студентима у Србији, који се боре против једноумља, дјелује кад их хвале и подржавају овдашњи једноумци и мрзитељи српског политичког израза у Црној Гори?
И можете ли замислити да ли ове људе занима Уставни суд; педофилија у школама; добросусједски односи са Хрватима; улазак у ЕУ…? Или су то све само привремени поводи да се изрази презир према покушају артикулације српске мисли у црногорској политици?
