Пише: Милован Урван
Ну, штовани читатељи, неке ствари нијесу у балансу мита о вјечном повратку истога, већ су у џепчићу политичке аристократије, оном на стражњем дијелу хлача.
Дочим, то што се промијени нека власт ни најмање не значи да се мијењају принципи по којима се додјељују државне награде, које су већма важне не што су државне већ што су финансијски уносне.
Принцип рада, кажем, остаје неподношљиво исти. У реду, не би се томе могло нешто приговарати; та праведно је, зар не (!) да они што су јуче били жртве, данас постану џелати морала, поетике и естетике!?
Илити, не мора Урван увијек бити груб са људима и ријечима. Праведно је да велики умјетници који јуче нијесу били подобни власт напокон изађу из дискриминације и игноранције увијек пажљиво одабраних и плаћених чланова жирија.
Али, има нешто због чега расте каменац у жучној кеси, велики жути и меланхолични камен. Елем, дојучерашњи џелати морала и ове године су, очекивано, болно предвидљиво, устали да бране некакве вриједности, најзад и смисао саме награде.
И, шта нам то говори, штовани читаоци!? Само једно, да живимо у Карађозовом позоришту сјенки. Ето, кад би то имало смисла могла би се направити нека панорама наших жртвених јарчева и џелата, како се они ротирају као шрафови истог механизма а промјењиве функције. Они се сукцесивно смјењују, али увијек су то једни те исти људи.
Пљуни па полижи, до сљедеће награде.
