Милорад Дурутовић: Шта тражи пјесник у подземном свијету?

Пише: Милорад Дурутовић

Прије десет година, на данашњи дан, у јутарњим часовима, стигла је до мене вијест да је у Њемачкој преминуо пјесник, есејистичар, путописац, романописац, академик и ходочасник Миодраг Павловић. Али, прије те вијести, претходне ноћи, стигао је глас у једном мом сну. Обретох се на никшићком бедему; лица озареног неком унутрањом свјетлошћу, стајо је испред мене пјесник, Павловић. Без ријечи, без икаквог покрета, без шума вјетра, наш се сусрет свео на очи. Потом је пјесник је отпрхнуо као ласта.

Вечерас, уочи Преображења, треба да говорим на никшићком тргу о аспектима орфичког питања у савременом свијету. Али, опет, стиже нека несхватљива поетичка коинциденција, јер то је питање било тако често присутно у пјесништву Миодрага Павловића. Не знам да ли је овај трагалац за преображењима – а сјутра је, да кажем, сасвим случајно велики хришћански празник Преображење – чешће путовао у подземне свјетове или се успињао на светогорске висове… У својим „Аутопоетичким коментарима“ сам Павловић пише о томе како су и зашто су пјесници, од античких времена, преко Дантеа, па све до данас залазили у подземне свјетове. „У таму наше плоти, у ноћ голу“ – рекао би овај пјесник.

Па ипак, питање: Шта траже пјесници у подземљима, зашто се спуштају на најниже спратове свијести и подсвијести човјечанства? – остаје деликатно, вјероватно нерешиво у времену, што нам је на располагање Творац даривао.

Миодраг Павловић: Солунска браћа

Поетско сондирање неосвијетљених пејзажа душе може да одводи у гријех, у хибрис, у трагичку кривицу, али може да буде нужна, основна, прва претпоставка катарзе – античка саморефлексија или православна самоспознаја – Преображење! Е, то је „Луча“ Његошева, то је „Почетак песме“ Миодрага Павловића.

Једна је жена прешла са мном реку
по магли и месечини,
прешла је уз мене реку
а ја не знам ко је она.

У брда смо пошли.
Коса јој дуга и жута,
блиска у ходу њена су бедра.

Напустили смо законе и рођаке,
заборавили мирис родитељске трпезе,
грлимо се изненадно,
а ја не знам ко је она.

Нећемо се вратити крововима града,
на висоравни живимо међ звездама,
војске нас неће наћи,
ни орлови,
исполин један ће сићи међу нас
и њу обљубити
док ја будем гонио вепрове.

И деца ће наша у дугим песмама
причати о почетку овог племена
поштујућ бегунце и богове
који пређоше реку.

Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала