Пише: Елис Бекташ
На јужнословенском политичком простору Сједињене Америчке Државе се, још од времена када је на челу те неоимперије сједио Вудроу Вилсон, посматрају не као држава већ као господар судбине. Овдашња пословично примитивна и предмодерна политичка култура стога се никада није потрудила да схвати Америку и њене унутрашње конфликте и дихотомије, већ је бирала поједностављени поглед на ствар. Љевичари су по правилу били наклоњенији демократским предсједницима, док су се конзервативци и десничари препознавали по наклоности за оне републиканске, али и са таквом оцјеном ваља бити опрезан и узети је само условно јер је, рецимо, бошњачка десница своју судбину спремно препустила у руке Клинтону и његовим демократама.
Једни вјерују у Доналда Трампа, у његову галаму, његове пријетње, у његову неотесаност и сирову, али уједно и карикатуралну, пројекцију моћи. У тој буци препознају снагу, у бијесу одлучност, а у простоти искреност. Други бирају да вјерују у ону другу Америку, ону оличену у Билу Клинтону, у његове углађене говоре, осмијехе, у ријечи о слободи, правима и демократији. У ту испеглану и козметички дотјерану пројекцију моћи која никада не виче али зато веома прецизно и немилосрдно дјелује. И која, док говори о вриједностима и слободама, производи ратове и страдавања једнако ефикасно као и она републиканска Америка.
И једни и други мисле да вјерују у супротности. А вјерују у исто, у властити жал за монархом као очинском фигуром, свеједно да ли је ријеч о неком од домаћих краљева, византијским василевсом, османским падишахом, бечким ћесаром или за маршалом као некрунисаним императором. Јер иза обје Америке у које се овдје тако страсно вјерује, барем до првог разочарења, стоји исто: моћ која не пита већ дјелује, моћ која не долази да разумије већ да обликује. Разлика је само у томе што Трамп и Буш Јуниор хистерично вичу, а Клинтон, Обама и Бајден се смјешкају у лице док раде потпуно исту ствар.
Данас, у постјугословенском имагинаријуму, проблем није у томе шта Америка ради, већ шта бесловесна маса која настањује тај простор види. А она не види политику, јер политику не разумије, умјесто тога, она види заштитника. Не тражи се разумијевање, већ готово рјешење, не тражи се одговорност, већ неко ко ће је преузети. Због тога се бира између Трампове естрадне хистерије и Клинтонове конфекцијске елеганције, између неотесаног и насмијешеног господара, баш као да је то питање естетике а не политичке, цивилизацијске па и онтолошке позиције.
На Клинтона и на Трампа, као и на плејаду опскурних ликова у Бијелој кући између њих двојице, овдје се гледа или као на омнипотентног спасиоца или као на злочинца. Истина је много једноставнија и много непријатнија. Нико од тих моћника са адресом Пенсилванија авенија 1600 СЗ нема намјеру да рјешава овдашње или било чије друге проблеме, за сваког од њих постоји само једно питање у спољној политици, питање америчке моћи, доминације и интереса. Њих не удружује доброта и племенитост према другима, поготово не борба за вриједности, без обзира да ли је ријеч о оним модерним или оним традиционалним, јер за њих се вриједност исказује искључиво кроз курс долара и кроз резултате на бирачким мјестима.
Али их зато, поред удружености у империјалном интересу, удружује и одговорност за злочине. Од Клинтоновог бомбардовања Савезне Републике Југославије, преко Бушовог напада на Ирак и Афганистан, па до Трампове схизофрене агресије на Иран, а о безбројним тајним операцијама којима су државе и њихово становништво гурани у ратове и очај да се и не говори.
Амерички предсједници не рјешавају проблеме, они их производе и на тај начин остварују своју доминацију на поприличном дијелу планете. Због тога овдашње политичке репрезентације не би смјеле препуштати проблеме овдашњих друштава америчким предсједницима. Не би смјели, али то ипак чине. Из веома простог разлога, зато што су то онтолошки квислинзи без окупатора, једна посебна врста девијантних отпадника од људскости брижљиво узгајана у постјугословенској транзицији, управо под америчком диригентском палицом. Чак и они који су себе представљали као противнике САД, били су изравни продукт њене сиве политичко-пропагандне машинерије за обликовање послушника по свијету.
Зато не постоји супстанцијална разлика између оних који су падали у хистерични ливерпулски транс при погледу на Клинтона и оних којима се при погледу на Трампа чељуст и шаке стегну а груди надму од некаквог поноса. Још је мања разлика између политичара који су пристајали на одлуке демократске или републиканске администрације и приказивали их као властите. Њихове тврдње да су те, суштински туђе, одлуке донијели у интересу народа могуће су стога што су претходно отупили и анестетизирали народ, а потом га хипнотичким поступком убиједили да народни интерес лежи искључиво у прошлости и да је могуће преобликовати прошлост.
Због свега тога Балкан је осуђен на вјечиту разочараност, својствену провинцијском духу и касаблијској свијести. У распону од разочараности Клинтоном што Србију није сабио у границе Београдског Пашалука, па до разочараности Трампом што није повео крсташки поход да словенске просторе очисти од муслимана. Ко код да након Трампа засједне у Бијелу кућу, са собом гарантовано доноси двије ствари: наставак америчке империјалне политике и свјеже разочарење за неку од балканских фукара.
Једини спас лежи у варљивој и крхкој нади да ће бирачко тијело коначно разумјети да је Америка империја и глобални моћник само у мјери у којој јој такав статус признају безбројни локални сатрапи широм планете. И да је она са Трампом претворена у глобалног пљачкаша, у Језду и Дафину са нуклеарним арсеналом. Свијет је почео дизати гласове против америчког разбојништва. Да ли ће се и када овдашњи политичари прикључити свијету или ће одабрати да наставе играти улогу послушних кучкица и квислинга без окупатора?
