Пише: Елис Бекташ
Тезеј закорачи у лавиринт држећи у десној руци мач од рибље кости, а у левој калем на који је био намотан пурпурни конац. Лавиринт је сачињен тако да збуни човека који следи свој разбор, казала му је синоћ љупка Аријадна. Конац је постојанији од разбора, следи њега.
Након једанаест скретања, од којих су четири била лево, а седам десно, пред Тезејем се указа пространа, бакљама осветљена одаја, скромно намештена за свакодневни боравак. На другом крају одаје био је кревет на ком се мешкољило големо, незграпно тело. Младић са мачем од рибље кости у руци начас пожали што није понео и тољагу коју је узео од мртвог Перифета, а потом опрезно крену напред. Тело на кревету окрену се на други бок, а потом се поче придизати. Тезеј уздрхта од гађења и запрепаштености призором који је угледао – изобличена глава претапала се са раменима, испод којих су се надимале деформисане груди. Стомак и ноге тог бића беху, међутим, нормални.
Тезеј се заустави на четири корачаја од кревета.
Глава му је ружнија од главе убијеног вола, помисли.
Минотауре, дошао сам да наплатим дуг.
Зашто ме зовеш тим именом? Моје име је Леук – од тешког дисања скоро неразговетно рече сподоба. Како си стигао овамо? Дошао си да ми будеш друг? Или си гласник?
Не, Минотауре, дошао сам да наплатим дуг једном засвагда.
Какав дуг? Не сећам се никаквог дуга… Истина, Федра ми дугује две шкољке откад сам је победио у игри погађања, али то је било јако давно. А мислим и да ме је пустила да победим, да се не бих растужио… Јеси ли видео Федру напољу?
Чиме је убио толике људе, питао се Тезеј. Крупан је, али руке му нису снажне, а овде нема никаквог оружја.
Минотауре, више ти нећемо слати младиће и девојке. Ја сам Тезеј, син владара атинског и данас ћу окончати ужас који нам приређујеш.
Младић подиже мач и коракну напред. Леук, не устајући, повуче тело унатраг и руке подиже до лица. Светлост која долази од бакљи била је титрава и варава, па се Тезеју начас учини да му се Минотаур изругује. Потом је угледао сузе које су обливале наборане образе и мешале се са слином из уста и ноздрва.
Тезеју, не плаши ме твој мач. Плачем, јер си ме подсетио на моју наказност. Овде нема огледала, али ти си толико леп да си из сећања дозвао слику моје наказности. Федра је једном овде заборавила своје огледало. Те ноћи, када је отишла, први пут сам плакао…
Тезеју се уста осушише, а у удове му се увуче слабост какву дотад није познавао.
Ти си леп, ја сам ружан, а смрт је изнад лепоте и ружноће. Не, не плашим се твог ударца. Ево, нећу више плакати. Зашто нам не наточиш по врч вина…? Ја не смем да пијем јако вино, па имам само разблажено, али свакако ће нас освежити.
И даље ћутећи, Тезеј приђе каменом столу и насу два врча. Точио је левом руком, јер је у десној држао мач од рибље кости, због чега је просипао вино. Осетио је стид због неспретности која не приличи будућем владару или због тога што се бави послом који обављају слуге. Један врч принео је Леуку, а потом се вратио по други и сео на изрезбарену столицу од тисовине.
Минотауре или Леуче, како тражиш да те зовем, шта си учинио са младићима и девојкама које ти је Атина слала сваког пролећа?
Уморан сам и дуго нисам разговарао са људским бићем. Ти ме збуњујеш. Сачекај да се присетим, па ћу ти казати кога све познајем. То је само неколико људи, а међу њима скоро да и нема младића и девојака… Молим те, принеси ми грожђе, гладан сам.
Леук поново леже на бок и приону на грожђе, хропћући и балавећи. Потом са обе руке, јер су му шаке биле незграпне, узе врч и полока вино попут какве животиње. Тезеј се присети по каквој је задаћи дошао, али то ништа није значило – стомак му је отежао, као да је био напуњен уљем и песком, а из удова му је ишчилела сва крепкост. Хтео је да не гледа у чудовишно и изобличено лице пред собом, па ипак, упркос гађењу, није могао да одвоји очи од њега. Натекле и квргаве прсте Леук је повремено приносио глави и пребирао по њој, вадећи комаде нечистоће и гноја из ушију, ноздрва и уста. Од тога се атинском принцу повраћало.
Андрогеј ми је причао о твојој Атини, а ја сам волео да га слушам. Андрогеј је био леп попут тебе, Тезеју. Према мени је обично био груб и подсмевао се мојој ружноћи, али неколико пута ме је посетио овде и причао ми о својим победама на атинским играма. Дивио му се читав Крит, али њему је то било недовољно, па је долазио и по моје дивљење. Претварао сам се да ми је његово разметање мило и занимљиво: он је за мене увек био млађи брат… Онда ми је Федра донела вест да су Атињани узели живот Андрогеју.
Андрогеј је праведно кажњен; увредио је наше богове.
Сада то више није битно. Ако је и увредио ваше богове, учинио је то јер је заборавио да их не сме вређати. Лепи људи увек заборављају важне ствари… Имао сам још браће и још једну сестру, али њих се не сећам добро. С њима сам се као дете играо, а после су ме затворили овде због моје ружноће.
Тезеј је постајао збуњен. Чинило му се неприродним да из тако наказне главе долазе складне и разборите реченице. Сам Тезеј није био тако добар у казивању, али је имао леп глас ког су други младићи радо слушали, ма шта да је говорио. Сутра буди мудар и опрезан, Тезеју, говорила му је синоћ лепа Аријадна. Минотаур је лукав, његов отац је моћни Посејдон, а учитељ му је био Диодот са Самоса, који је видео и Кхем и Персију и који је знао многе тајне. Он је зло чудовиште које се сваке године храни са четрнаест младића и девојака, јер му је храна коју ми једемо неукусна. Тезеј до сада није видео ни зла, ни лукавости, али се силио да управо у њиховом одсуству препозна доказ њихове присутности. Леук га је посматрао слабовидим очима и ждрокао своје грожђе.
Мада нисам видео богзна шта од спољног света, Тезеју, ипак знам многе ствари. Њима ме је подучавао мој добри Диодот. Он је био роб моме оцу, а пре него што је допао сужањства служио је као изасланик самоског краља. Видиш ли оне окове тамо? Мој отац га је држао спутаног, јер је Диодот знао да у овом лавиринту, осим моје самоће и моје наказности, не постоје друге тајне… Али, зашто ти ћутиш? Хајде да разговарамо, молим те.
Тезеј је и даље ћутао. Премда је одаја била угодно загрејана зделама пуним ужареног угљевља, чинило му се да камено здање лабиринта постаје све хладније. У углу одаје примети заход од тесаног камена. Оде тамо и испразни мехур испрекиданим млазом. Осећао се глупо.
Хоћеш ли још вина и грожђа, Леуче? Сада ти мене збуњујеш и ја више не знам да ли си ти тај који плете мрежу заблуде око мене или сам дошао овамо већ огрнут плаштом заблуде.
Какве заблуде, Тезеју? Заблуда извире из очекивања. Шта си очекивао да ћеш овде наћи?
Дошао сам верујући да ћу овде затећи чудовиште којем мој град већ дуго плаћа ужасан данак. Дошао сам да окончам ту покору, убијајући чудовиште као што је дете Аполон убило змаја. Уместо чудовишта, видим тебе, болесног, немоћног, изобличеног… Али ти си толико ружан да нужно мораш бити зао.
Леук га је пажљиво слушао.
Ипак, ја сам већ убијао зле људе. Али њихове речи нису биле попут твојих, то су биле речи које убицу учвршћују у намери да изврши своје дело или које оправдавају учињено…
Не мучи себе, Тезеју, из мене живот свакако излази уз голему муку. Ако ме убијеш, одавде ћеш изнети моју захвалност. Али ћеш изнети и једну лаж… додаде Леук након кратке станке.
Необичан, шуштав звук који се појачавао одбијајући се о зидове ходника привуче Тезејеву пажњу. Младић спусти руку на мач и упиљи се у таму иза врата: ходници, наиме, не беху осветљени.
То је само Бион, мој добри пас. Понекад лута ходницима и плаши штакоре. Дај му залогај меса и помилуј га и он ће те заволети.
На вратима се појави огроман двобојни молос. Пришао је Тезеју на неколико корачаја и испитивачки га посматрао, искошене главе.
Не плаши се, Бион је молос, на сличан начин како сам и ја људско биће. Добио сам га на дар од Федре. Од њега можеш пуно научити; он се никада није изгубио у овом лавиринту, јер не следи ни заблуде, ни очекивања, већ само своју разиграну ћуд… Молим те, дај му залогај меса, ја сам одвећ слаб да станем на ноге.
Тезеј приђе столу и откиде парче меса; Молос га је следио, тешко дишући. Вратио се на столицу и спустио месо крај ногу, али пас га није хтео ни дотаћи. Тезеј подиже месо, које тада пас халапљиво поједе из његове руке.
Пре Биона имао сам кучку Нереју. Она је била критски гонич, леп и паметан пас, али се плашила лавиринта… Једном ме је угризла из чиста мира и отрчала у ходник, а после се није вратила. Недостајала ми је, али никада нисам пожелео да се врати. Не зато што ми је начинила овај ожиљак, већ зато што је овде била тужна… Бион је другачији, он је овде срећан. Ваљда стога што не позна своју истинску природу.
Ја имам много паса, али не дам им да уђу тамо где обитавам. Пси су прљаве животиње.
Тезеју, рекао си да си син атинског краља. Тамо где ти обитаваш улазе многе прљаве животиње. Пси у палати твога оца свакако не би били срећни.
Леуче, то што је моћни Посејдон твој отац не даје ти за право да вређаш мога оца. Краљ Егеј је врстан човек, најбољи међу најбољима.
Нисам ни говорио о твом оцу, Тезеју. Андрогеј ми је приповедао о њему и знам да је он честит краљ… Али откуда ти то да је Посејдон мој отац?
Тако се прича.
Много тога се прича, Тезеју. Посејдон није мој отац, а рећи ћу ти и зашто: Посејдон не постоји.
Тезеј уздрхта.
Ја не умем да зборим лепо и јасно као Диодот, али и сасвим простим речима се може казати да Посејдон и Зевс нису никакви богови.
Лавиринт, помисли Тезеј. Он је начињен тако да се поиграва људским духом и у њему одиста изгледа као да богови не постоје. Кад изађем одавде принећу жртву Диву и Посејдону.
Леуче, ти си заточен овде и зато не можеш знати какав је свет напољу. А ја ти кажем да је он тако чудесан, да га нико осим богова није могао створити.
Ти не разумеш о чему говорим, Тезеју. Бог је изван појава и њихове количине. Он је један, а један није број. Један је Све које извире из Ничега. Бог који се може бројати, то је глупост; томе смо се Диодот и ја често смејали.
Пас се подиже и отрча у ходник. Тезеј устаде да наточи вино.
Свет богова којима су људи дали имена, то је само приповест којом се чувају од грозоте ноћи и од самоће. Зато што су им ноћи и самоћа тако тешки и искидани, требају им ти и такви богови.
Леук се накашља, скоро се гушећи. Густ и таман садржај плућа сливао му се борама и усецима око уста која су једва хватала дах. Руком показа да жели вина и Тезеј му напуни врч.
Моја ноћ и моја самоћа су вечне. Ту нема ничега што би стајало између мене и истине. Ти, Тезеју, мислиш да сам ја овде заточеник. Можда и јесам, али на том заточеништву сам захвалан свом оцу. Као дете сам био незграпан, слабовид и ружан. Отац и мајка ми нису пружали никакве нежности, а напослетку се досетише како да ме склоне, уједно снажећи своју власт: прогласили су ме чудовиштем, којег се плаши читав Крит. Ипак, понекад помислим да је у њиховом чину било и неке чудне љубави: чак и овако наказан, ја сам ипак њихово дете…
Мора да си страшно несрећан, Леуче.
Нисам срећан, то је истина. Али нисам ни несрећан. И срећа и несрећа увену када је неко довољно дуго сам… Ја сад морам да отпочинем, груди ме боле и уморан сам. Ти се окрепи храном. Молим те да не одеш, желим да још разговарамо.
Леук се склупча на свом лежају и ускоро поче шкрипаво и отегнуто дисати. Тезеј осети да је остао непорециво сам. Тежак ваздух унутар каменог здања изобличио му је сећање чак и на најсвежије догађаје. Дохватио се трпезе, али храна му није пријала; тек неколико залогаја с муком је успео протерати кроз грло.
У том тренутку устати и отићи – он, Тезеј, будући владар атински – није могао. Дошао је на Крит да учини подвиг и да погуби Минотаура. Уместо тога, Леук је пред њим, немоћним, погубио његове богове. Пожеле да се Бион врати – пустош одаје била је обеспокојавајућа и неподношљива. У истом трену Бион се однекуд из дубине ходника створи пред њим. Човек и пас, лицем у лице, непомични, били су центар јединственог закривљеног простора и времена: када се једном помере, простор, време и прича ће се раздвојити и кренути засебним смеровима.
Тезеј није осећао глад, а унутар каменог здања сунце није допирало, па није имао чиме да одмери проток времена. У једном часу Бион се подиже са пода и приђе лежају на ком је лежао Леук. Бион из грла пусти звук налик на уздах и стави шапу на руб кревета, уз Леуков потиљак. Тезеј приђе да пробуди спавача – ставио му је руку на раме, схвативши да дотиче још увек топло трупло.
Да, али ипак нема сведока, помисли Тезеј, стежући у десној руци мач од рибље кости. Да, лепи људи увек заборављају важне ствари, помисли Бион, стежући чељусти на којима су мишићи једва приметно подрхтавали.
Тезеј изађе из лавиринта, носећи на рамену врећу од кострети у коју је утрпао Леукову главу са једним затвореним и једним напола отвореним оком. То незатворено око га је узнемиравало, па је трупло покојника окренуо потрбушке да би могао откинути доказ свог подвига. Био је уморан – мач од рибље кости није се показао подесан, а бронзаним ножем пререзати задриглу вратину тежак је посао. Бион га је следио до последњег винограда. Угледавши на жалу бирему са тамним једрима, пас се окрену и нестаде. Тезеју врећа од кострети постаде лакша.
…
Једне новембарске вечери 1587.године, у којој ужарено угљевље није могло да загреје укочена стопала, Мордехаји Мајсл, прашки Јеврејин за којег се говорило да нехотице од талира прави два, читао је први свезак Аполодорових приповести, тражећи у њему кључ за боље разумевање Овидијевих Метаморфоза. Мајслова лепа и болешљива супруга већ је отишла у постељу, па му је друштво правила бела пудла, незаинтересовано чупкајући крајеве завеса. Њих двоје понекад су у часовима иза поноћи разговарали о догодовштинама са прашких улица, нарочито са тржнице, али пудла га вечерас пренерази, испричавши му причу која се столећима преноси од губице до губице у псећем свету.
Мордехај Мајсл је те ноћи, лежећи крај своје уснуле супруге, мислио о томе како је незахвално поклонити поверење било једном Овидију, било једном критском молосу, а јутром се дигао, обукао свој тамнозелени кафтан и отишао на тржницу да од талира прави два, па чак и три…
