Пише: Павле Симјановић
Као и аутор серије Шеста заповест који је у потрази за темом отворио не последње али свакако средње странице црне хронике, серијe Јок (Ноли; од Russel T Davies; ИТВ) у трајању од три четрдесетоминутне епизоде гребе испод површине и бави се животом Ноела Гордона, звезде британске сапунице. Раскршће (снимљен од 1964. до 1987. године). Други од планирана три текста у којима се бавим серијама номинованим за телевизијске награде БАФТА (додела ће се, згодно, десити пре последњег текста), поставља извесну тезу. Или, мање претенциозно, субјективни утисак који доноси можда само делимично тачне, али објективно корисне закључке.
Али за почетак, обавезна похвала мора да буде упућена Хелен Бонам Картер која ће, ако има правде на овом свету, добити награду за коју је номинована (авај, у конкуренцији је и изузетна сингапурско-велшка Индијка Анђана Васан из Демона 79, последње епизоде Црно огледало – атрактивно је ново и мањинско репрезентативно). Иза и испред серијске камере Јок генерално постоји респектабилна екипа одговорна за, рецимо, серију То је грех о првим годинама епидемије АИДС-а у Великој Британији, док је редитељ Петер Хоре потписао епизоду на самосталном прекоокеанском путовању прошле године Дуго дуго времена серије Последњи од нас (не улазећи овом приликом у квалитативне оцене, треба се подсетити да је ова готово самостална епизода била најзапаженији део целине).
Сценариста Дејвис и његови стални сарадници овога пута су се удубили у истраживање историје телевизије, за ту сврху изабрали су жену која није била само гост неколико деценија у милионима радничких кућа од смеђе цигле. Зато што је Ноел Гордон била и глумица која је похађала Краљевску академију драмских уметности, а затим је наставила да игра успешно и рекордно дуго у позоришним мјузиклима, и прво људско биће које се појавило на телевизији у боји уживо, и продуцент обучен у Америци за рад о продукцији програма , а презентер првог формата попут талк шоу- у, и новинарка која је интервјуисала премијера… На крају ју је пут одвео докемп свет дневних сапуница (посматрано са елитистичке дистанце, наравно), где је својом интензивном личношћу доминирала истоименим мотелом из серије Раскршће.
Серија у серији је понекад едвудовски глупо и невино, као уходане ситуације када глумац није доступан у последњем тренутку (није уживо већ снимљен дан раније, али је темпо рада такав да нема одлагања и први чин је углавном једини један) који се решавају тако што се Ноли јавља на телефон и испуњава двадесетоминутно трајање епизоде било чиме. А онда, почетком осамдесетих, гледаност неминовно опада и власници телевизије то користе као изговор да уведу још нових ликова и да не продуже уговор са звездом серије. Дејвис од тог тренутка, заједно са својом хероином, поставља питање зашто се то догодило? Где је логика обезглављивања, уместо потпуног укидања? Да ли је Ноли, као моћна жена, неудата и без још моћнијег заштитника, била жртва родне неравноправности? Или је она била само појединац који је пао као пион окрутног и углавном безумног корпоративног бизниса који је узео маха осамдесетих (а ми га у Србији тек сада упознајемо у свој његовој људскости)?
Долазимо до тезе објављене на почетку текста. Чини се да су српски телевизијски аутори, осуђени да раде у друштву вечног почетка, за своје поданике, под принудом капитализма, па и уделимично бесплатно државе, узимају крупне догађаје (хапшење Милошевића, убиство Ђинђића) или канонизоване личности познате свима (Тома Здравковић). Резултати су тада краткорочни, дневна забава ефекат. Британци, с друге стране, имају луксуз да траже скривено, субкултурно, након чега следи покушај да се преведу на мејнстрим и, што је најважније, постигну универзалност и трајну релевантност. Реч је о поштовању потенцијала у наизглед безначајном извору, као и о поверењу у сопствене способности. Понекад ради, понекад не – несумњиво вреди пажње, Јок је негде између – али је увек узбудљив и мистериозан као креативни процес и искуство гледања.
Извор: Радар
