Пише: Елис Бекташ
Све до почетка седамнаестог вијека, јапанска је вјештина мачевања била веома крута и компликована, тешка за учење и незграпна за примјену, превасходно услијед канонских и скоро табуизираних правила која су више уважавала потребу за очувањем традиције, него потребу војника на бојном пољу. Да се на повијесној сцени није појавио Мијамото Мусаши, који је са ове вјештине стргнуо непотребне и спутавајуће окове, мало је вјероватно да би она и данас била предметом фасцинације и удивљења. Приповијест вели да је Мусаши, у шикари се скривајући од потјере, проматрао неку старицу како бере лишће за чај. Лакоћа њених покрета, међу којима ниједан није недостајао нити био сувишан, Мусашију је, по властитом признању, била једна од највећих лекција из мачевања што ју је икада примио.
Мусаши се са презиром односио спрам бесмислених правила, која су гушила вјештину и пријетила да је претворе у алатку поробљавања, умјесто ослобађања душе. Перчин није носио, ритуално самоубиство називао је глупошћу, а није се либио ни истовремено потегнути оба мача у борби, што је дотад било незамисливо. Свој посљедњи велики дуел, након ког је постао инструктор мачевања на шогуновом двору, добио је дрвеним мачем, издељаним од обичног весла. Борећи се против бесмислене традиције древног Јапана, управо је Мијамото добрим дијелом заслужан за дивљење што га многи данас осјећају спрам духа те острвске земље.
Нема ово кратко подсјећање функцију позивања на некакву револуционарну дјелатност, но Мусашијев нас приступ мачевању може подучити понечем и у стварима животнијим и свакодневнијим него што је једна егзотична борилачка вјештина. На примјер, у односу спрам језика. Често се и на многим мјестима говори о том неуралгичном питању наше садашњице, но то је једна од оних тема које позивају на непрекидно бављење њима. Не само из угла стручњака, већ и из оног важнијег, угла говорниковог. Ријеч стручњака, наиме, ваља уважавати, но они каткад знају збунити обичног човјека, којем је језик, јер је уграђен у саму структуру његовог бића, важнији но што и сам слути. Поврх тога, стручњаци каткад знају изневјерити струку ашиковањем са традицијом, идеологијом, па чак и са дневном политиком.
Већина данашњих дискусија и говорења о језику започињу његовим именом. А управо је то оно што ваља са презиром одбацити, баш као што је Мусаши одбацио сепуку, ритуално резање властитог стомака. Свака расправа о имену, односно именима јужнословенског полицентричног језичког система мора почети и довршити једном једином тврдњом – тај језик носи то-и-то име јер га тако називају његови корисници. И тачка. Па и точка. Свако устрајавање на преиспитивању утемељености тог имена у себи, и то невјешто, скрива једну малигну интенцију, која обично доврши са нечим оштријим од језика – са сјечивом попут вакизашија.
У сваком настојању да се докаже како једна номинација језика примагенитурнија и пуноправнија од друге, шћућурила се карикатура оног колонизаторског духа, који је острвима далеких океана давао европеизирана имена, јер је језик њихових становника сматрао тек барбарским ћеретањем. Такво је поступање имало прођу, јер је иза њега стајала супериорна ратна техника. Међутим, они који данас инсистирају на наметању имена језика другоме нису технички супериорни колонизатори, баш као што ни они који би да језик зову неким другим именом нису технички инфериорно микронежанско племе.
Но, не долази опасност по језик само од оних који би да му одузму име. Штавише, такве су пријетње чак и слабије од оних унутрашњих, које смо често склони пренебрегнути, доживљавајући их као ситнице или, у најгорем случају, као разумљиве и безопасне девијације. Те унутрашње пријетње нису довољно снажне да језик убију, али могу да га обогаље и учине ентропичним. А тамо гдје језик буде обогаљен и ентропичан, такви ће бити и људи, јер је језик њихова супстанца, а можда чак и substantia completa.
Двјема опасностима ваља посветити нарочиту пажњу. Прва је она која је протеклих пар деценија што отворено што прикривено његована и протежирана из одређених језикословних кругова, који су себи допустили контаминацију политиком и идеологијом преко границе пристојности. То је наивно вјеровање да ће босански језик бити оруђе боснизације а српски језик оруђе србизације и да ће једнога дана они који језик називају другим именима схватити своје заблуде и вратити се коријенима. Највише што се може и смије очекивати од тог језика, ма под којим именом да се јавља, јесте да буде жив, прилагођен садашњици и окренут ка сутрашњици, те да развија своју способност за исказивање мисли, умјесто да је редукује. Срећом, и међу говорницима босанског и српског постоји довољно умних глава које схваћају напријед изречено, а било би лијепо када би се такве умне главе почеле у нешто већем броју јављати и међу говорницима црногорског.
У сваком случају, умјесто да се у језик улаже вјечни страх од угрожености или очекивање да ће се он наметнути и онима који га не желе за властити, мудрије је у њега уложити радост, знатижељу и спремност да се њиме прати свијет који је из дана у дан све већи и све сложенији. Језик који робује традицији нужно ће остати на репу времена. Језичка традиција јесте битна као оријентир и као свјетионик који говорника храбри када залута, али када јој се повјери улога господара она зна показати своју злочесту, робовласничку ћуд.
Управо је та бољка, навада језичких традиционалиста и канонизатора, друга велика пријетња која изнутра кидише на језик. Такви пред говорнике језика постављају норме и правила, не као корисне упуте већ као Геслеров шешир. Повијесним и идеолошким разлозима условљена редукција језику неће донијети ништа добро, она му само може одузети способност да прецизно означава бујајућу стварност. Такви императиви, који би да језик закоче у једном историјском тренутку или, још горе, да га врате у неки од пређашњих тренутака повијести, чине језик неподесним за један одиста битан императив. Онај који захтијева динамичност и отвореност спрам свијета.
Уколико језикословци и њихови емисари на терену – лектори и коректори – однос између дијалекталних варијетета буду доживљавали као борбу у којој на животу може остати само један, ваља им знати да ће из те борбе сам језик изаћи са, ако не смртоносним, а оно засигурно наказним ожиљцима. Језичка администрација, да не кажемо бирократија – лингвисти, лектори и коректори – не смију се понашати попут фарисеја, којима је обожавање прописа отупило вјеру. Они би ваљало да буду наредници који језик, ту војску на вјечитом маршу, одржавају у поретку и дижу му морал. Али не смију чинити оно што, нажалост, почесто чине – посегнути за дриловањем које ће самоме себи постати сврха и замаглити циљ марша. Поготово се лингвисти не би смјели упуштати у покушаје да пропишу име језика, јер је оно превасходно политичко и историјско, а не унутарјезичко питање. Дакле, барем у данашње вријеме, питање слободе, права и избора. Уосталом, ни агрономи нису позвани да кукурузу намећу име.
За разумијевање тога добро ће нам послужити дијалог у прелудију посљедњег Мусашијевог дуела. Када је изашао из чамца на Фунађиму и ступио пред Сасакија Кођироа, противник га је упитао гдје му је мач којим се мисли борити. Држећи комад дрвеног весла у руци, Мијамото му је одговорио да је оружје ту. Кођиро је потом исукао свој необично дугачки мач и одбацио корице на жало, на шта му је Мусаши казао да нема сврхе борити се јер је дуел већ одлучен. Кођиро је захтијевао објашњење, па му чувени мачевалац каза да је, одбацујући корице, одбацио и властити живот.
Не схватајући шта му противник говори, Кођиро је ушао у борбу из које је изнијет смрскане лобање. А поука је била болно једноставна – неком су корице нужне као и сам мач, а неко може и са дрвеним веслом.
