Пише: Елис Бекташ
Дворану као да испуњава плавичаста светлост. Дневни церемонијал тек што није започео.
Утрчавају двадесетчетири пажа, сваки у рукама носећи по кокош. Стају на подијум са обе стране трона и стављају прст кокошкама у дупета. Кокоши свечаним гласом певају.
– На колена, на колена, на ко-ле-нааааа! Иде краљ, иде краљ, иде краааааљ! Чаа-кшии-реееее до-леееее!
Дворани, вазали, витезови, узванице и поклисари других краљевстава спуштају се на колена, одвезују учкуре и чакшире им падају низ бутине.
Тада се отварају огромна врата и кроз њих улази краљ седе косе. Иза њега иду два пажа и на јастуку од баршуна носе владарску кокош (краљ сваки дан обасипа својом милошћу једну кокош из своје ергеле – већ сутра, она ће бити замењена другом и завршиће у чорби или у свечарском хору). Краљ у рукама држи свој нови мобител и раздрагано гледа лево и десно идући ка трону.
Поданици, узванице и поклисари гледају удивљено, изражавајући одушевљење пљескањем по бутинама и дупетима.
Краљ седа на трон, чека да му пажеви принесу данашњу кокош. Спушта је у крило и милује је, док му лице поприма сјај заноса.
Краљ наједном почиње да рецитује стихове – то је његова најновија песма о новом мобителу. При крају треће строфе једном од вазала омакне се прдеж. Краљ усхићено затапше рукама – та то се тако красно уклапа у песму, дометну.
Краљ наставља рецитал, а клечећи кор, охрабрен, узима да својски прди. Пета строфа, испуњена параболама о мобителу као жртви која се мора принети скоро да се и не чује од громогласних прдежа.
Дуготрајан аплауз.
Једна кокош из свечарског хора бежи, безглаво трчећи по дворани. Сви скачу да је лове – они са спуштеним чакширама спорији су од пажева. Али ни пажеви ни други не труде се претерано да ухвате кокош – та није ли ово диван час другарства, ког ће се сутра са радошћу присећати.
