Стара латинска пословица каже да „књиге имају своју судбину“. Та изрека (у оригиналу „Habent sua fata libelli“) бави се заправо непредвидивошћу рецепције неке књиге у јавности, колико ће бити примећена и колико цењена. Исту фразу, међутим, има смисла употребити и у индивидуалном односно приватном контексту. Неку књигу купимо пре путовања возом, примера ради, па је прочитамо у првих неколико сати откад смо је купили. А неку ћемо купити, па је оставити на полицу и скоро је заборавити месецима, па и годинама.
Има већ неколико година да сам купио књигу Ригелса Халилија „Народ и његове песме“. Књига је у Београду објављена 2016, у издању „Библиотеке XX век“. Ради се о преводу са пољског језика из пера Јелене Јовић. До пре недељу-две књигу сам потпуно сметнуо са ума, а онда сам је скоро случајно угледао, скинуо је са полице, кренуо да прелиставам заустављајући се на покојој реченици, а онда се вратио на почетак и почео да је читам све лепо и по реду.
Име Ригелс Халили вероватно вам не звучи одвећ пољски, па ни славенски. Неко ће можда помислити да се ради о преводу на српски са превода на пољски. Али не, књига је у оригиналу написана на пољском језику, макар јој је аутор етнички Албанац. Наиме, Халили је рођен у Ђирокастри 1975. године где је завршио основну и средњу школу, као и започео основне студије. Затим је добио стипендију Владе Републике Пољске, преселио се у Варшаву да би као тридесетчетвородишњак тамо и докторирао. Након неколико година које је провео у Великој Британији, враћа се у Пољску где најпре ради као универзитетски професор у Торуњу, да би се нешто доцније поново преселио у Варшаву где почиње да предаје на специјалистичким студијама о Балкану и балканској историји.
Књига „Народ и његове песме“ носи поднаслов „Албанска и српска народна епика између усмености и писмености“. Халили се наслања на највеће ауторитете у својој области од Милмана Перија, Сесила Бауре и Ерика Хавелока преко Маршала Меклуана, Рут Финеган и Дејвида Олсона до Алберта Лорда и Матије Мурка. Његова уникатна позиција долази с једне стране из широке ерудиције и полиглотства, а с друге из чињенице да и лично долази из света о коме пише. Примера ради, кад анализира писање Исмаила Кадареа, ту се јасно види дубинска упућеност, да не инсистирам сада на детаљу да Халили и Кадаре „деле“ родни град.
Кад су деведесетих западни медији били препуни вести о окрутним злочинима који су пратили ратове за југословенско наслеђе, својих пет минута славе добили су тамошњи стручњаци за Балкан те за јужнословенске књижевности. Један од најбизарнијих њихових увида који је једно време био и помодарски фреквентан тицао се тобожње везе мотива из (доминантно) српске народне књижевности и злочина из деведесетих. Није у тим анализама „страдала“ само народна књижевност, него су негативно знали бити потенцирани и писци попут Његоша и Васка Попе.
Халили ни у једном моменту не пада у ту замку. Чак се не поставља „навијачки“ ни у контексту етничке „атрибуције“ културне баштине. Оно што је такође врлина његовог писања јесте да он своје велико стручно знање врло вешто „посредује“ лаицима. Неки од његових сажетака који се тичу српске народне епике могли би се скоро без икакве промене користити као пратећи текстови у гимназијским уџбеницима.
У предговору српском издању, аутор пише и о свом учењу српског језика: „У Србију сам први пут дошао 2005. године, уз свесрдну помоћ проф. Љубинке Трговчевић, на чији сам позив потом имао прилику да у више наврата одржим предавања студентима Факултета за политичке науке Универзитета у Београду. Моја пријатељица, Ивана Стојановић, чија је породица много претрпела у току оружаног сукоба на Косову, често ме је угошћавала у Београду. Када сам, у зиму 2005-2006. године читао литературу и другу грађу у Народној библиотеци у Београду, боравио сам код Светлане Богојевић и њеног мужа Радомира, зближивши се са њима и њиховим синовима, Урошем и Васом. Светлана је најзаслужнија што сам почео да учим српски језик и, иако сам уверен да би ме она сада похвалила да сам у томе напредовао, осећам да ми треба још много труда да овај језик заиста научим“. Имајући у виду сувереност с којом пише о детаљима из српске народне књижевности, рекло би се да Халили одвећ скромно говори о свом владању српским језиком. Било како било, судећи по информацијама са појединих књижарских сајтова, књига се сада може купити за 275 динара (изворна цена била је 900 динара). Мало је данас бољих и смисленијих начина да потрошите непуна два и по евра од куповине „Народа и његових песама“.
Мухарем Баздуљ
Извор: Косово Онлајн
