Први дио, други дио и трећи дио
Размотрени подаци из извора, по нашем мишљењу, довољно увјерљиво показују да се средина XIII вијека може сматрати важном прекретницом у историји развоја етничког самосазнања становништва јужнословенских земаља које су предмет овог истраживања. У том раздобљу, умјесто раније јединствене старосрпске ранофеудалне народности, у основи су се обликовале и стабилизовале нове етносоцијалне заједнице, чија је појава била условљена достигнутим степеном развоја феудалног поретка и значајним промјенама политичког карактера.
Тако је у оквирима српске државе Немањића дошло до учвршћивања српске феудалне народности, док се унутар босанске државе истовремено одвијао процес етничке консолидације локалног становништва, које је, иако блиско сродно сусједним словенским заједницама, постепено задобијало обиљежја посебне заједнице.
При томе је показатељно да се још до средине XIII вијека у Босни, како је већ напоменуто, као општи етноним користио назив „Срби“.
Каква је, дакле, била даља еволуција претходно уочених облика етничког самосазнања у Србији и Босни у другој половини XIII вијека? Као и у ранијем раздобљу, за Србију овог времена основни извор представљају краљевске повеље, као и материјали из преписке са Дубровником.
Несумњиво је да је даље учвршћивање централне власти у држави Немањића током педесетих и седамдесетих година XIII вијека (5, стр. 239–247) допринијело још израженијој превласти етнонима „Срби“ као општег назива за словенско становништво државе. Ова појава није била ограничена само на наведени период, већ је остала карактеристична и за XIV вијек. Тако се, на примјер, у уговорима са Дубровником, склопљеним за вријеме краљева Драгутина и Милутина, термин „Србин“ досљедно користи за означавање сваког становника Србије.
Фељтон: „Процеси развоја етничког самосазнања у Србији и Босни у XII–XIV вијеку“ (трећи дио)
Ипак, у истим актима могу се уочити и нове нијансе, које указују на извјесне промјене у етничкој терминологији и друштвеној структури (мада не у оној мјери као у поређењу са изворима из прве половине XIII вијека). Тако се међу поданицима Немањића сада издвајају поједине посебне групе, попут „Саса“ (односно њемачких колониста у градовима и рударским подручјима), док се умјесто ранијег општег назива за романско становништво („Власи“) све чешће користе конкретније одреднице, као што су „Дубровчани“ или „Латини“ (28, стр. 160, 162, стр. 138 — с прве половине XIII вијека).
У једној од повеља краља Милутина (1299–1300) међу припадницима различитих народа помињу се и „Грк или Бугарин, или Србин, Латин, Албанац, Влах“ (28, стр. 620), што указује на постепено диференцирање етничких категорија унутар ширег друштвеног и политичког оквира српске државе.
Иначе, када је ријеч о изворној грађи која се односи на становништво Босне с почетка друге половине XIII вијека, ваља нагласити да су крупне промјене у политичком положају босанских земаља (већ током педесетих година тога вијека) могле имати и изразито неповољан утицај на развој самосазнања локалног становништва, како у државно-правном, тако и у етносоцијалном смислу.
У том периоду босанске области долазе под чвршћу контролу феудалне елите Угарског краљевства, при чему се територија некадашње државе Кулина и Нинослава дијели на више управних јединица (од двије до четири), непосредно потчињених угарском двору и међусобно слабо повезаних. Истовремено се значајно смањује број извора који свједоче о унутрашњим приликама у Босни. Слично важи и за ријетке податке (с краја XIII вијека, у латинским приватноправним актима Дубровника) о становницима ових крајева који су доспијевали у ропство — ти записи обично садрже тек штуру одредницу „из Босне“ (3, стр. 70–77; 30, стр. 59, 64, 66).
Узимајући у обзир овако описане политичке околности, може се претпоставити да је у босанским земљама већ од педесетих година (а још извјесније од седамдесетих година) XIII вијека долазило до јачања усколокалних одредница, које су становништво означавале према мјесту поријекла и становања. У страним изворима, како је већ показано, ранији општи етноним „Словени“ (којем у повељама Нинослава одговара назив „Срби“) уступа мјесто географским одредницама.
За даљи развој етничког самосазнања становништва Србије и Босне, по нашем мишљењу, од посебног је значаја раздобље на прелазу из XIII у XIV вијек, обиљежено значајним промјенама у политичком и друштвеном устројству овог простора. Упркос различитим историјским путањама ових земаља, у том раздобљу уочавају се и извјесне заједничке карактеристике у развоју феудалног друштва, које су имале важну улогу у еволуцији већ формираних, као и у обликовању нових етничких заједница.
Прије свега, по нашем мишљењу, ваља истаћи да је на прелазу из XIII у XIV вијек на однос различитих нивоа и основних облика етничког самосазнања у српској средини снажно утицао нагли пораст феудалне децентрализације у држави Немањића, који је довео до њене подјеле на више политичких цјелина (5, с. 244 и сл.). Издвајање државе краља Драгутина („Краљевство Србије“, односно „Сремске земље“), упркос општем економском успону Србије у том раздобљу, представљало је резултат постепеног јачања дезинтегративних тенденција, праћених оживљавањем старијих локалних традиција.
Фељтон: „Процеси развоја етничког самосазнања у Србији и Босни у XII–XIV вијеку“ (други дио)
Државна структура посједа Немањића у том периоду постаје све сложенија: поред „Краљевства Србије“ постојали су и посједи краљице Јелене, области под влашћу Милутиновог сина Стефана (у Зети), као и, вјероватно, ужи дио територије под непосредном контролом самог Милутина у Хумској земљи (5, с. 248, 250 и др.). Показатељно је да је политичка разједињеност појединих области српске државе опстала и након формалног уједињења (1314–1316), односно у вријеме владавине Драгутина и Стефана Дечанског. Током династичких сукоба за престо, почетком двадесетих година XIV вијека, поново долази до фактичке подјеле Србије на двије политичке цјелине, предвођене насљедницима Драгутина и Милутина, при чему је супарник Стефана Дечанског (Душан) посједовао и знатан властити удио (5, с. 256–258).
Стога је, по свему судећи, потребно имати у виду да је јачање тенденција феудалне децентрализације и учвршћивање положаја локалне властеле закономјерно доводило не само до промјене улоге различитих нивоа етничког самосазнања (нарочито до извјесног слабљења свијести о ширем, општесрпском јединству), већ и до оживљавања старијих локално-партикуларистичких оријентација (посебно у Зети, Захумљу и Требињу), као и до појаве нових етносоцијалних специфичности (на примјер, у „Сремској земљи“ Драгутина, која је обухватала сјеверну Србију и сусједне области Босне).
Ништа мање значајно за разумијевање етничких процеса тога доба јесте и чињеница да су сва наведена збивања у политичкој и етносоцијалној сфери српске државе имала непосредне одразе и у босанским земљама. Значај ових појава није био једнозначан у свим раздобљима, посебно ако се посматра у хоризонталној равни развоја етносоцијалних заједница, повезаној, између осталог, са појавом тзв. „међуоблика“ или паралелних политичких структура. Један од таквих облика било је, како је већ напоменуто, „краљевство Србија“ Драгутина Немањића, које је обухватало и поједине области Босне.
Истовремено, услијед слабљења босанске државности и све израженијег укључивања њених простора у феудални систем Угарског краљевства, уочава се и супротан процес, по својој суштини сродан претходном: поједини дијелови Босне долазе под непосредну власт локалних банова, односно хрватских феудалаца — кнезова из рода Шубића, који су постепено ширили свој утицај на овим просторима (3, с. 75 и сл.).
Оваква перспектива постепене ликвидације самосталне босанске државности, као посљедице образовања „краљевства“ Драгутина и „државе“ Шубића на просторима Хрватске, Далмације и Босне, по нашем мишљењу, није могла остати без одређеног одраза ни у етничким процесима тога времена. У оним областима Босне које су се налазиле под влашћу Драгутина, може се, с извјесном вјероватноћом, претпоставити јачање облика општесрпског самосазнања (у складу са представама које се огледају у повељама Нинослава), али сада већ са израженијим нагласком на државној и конфесионалној кохезији, условљеној политичким тежњама Драгутинове власти и њене православне јерархије (3, с. 75; 33, т. 1, с. 189–190).
Фељтон: „Процеси развоја етничког самосазнања у Србији и Босни у XII–XIV вијеку“ (Први дио)
Наставиће се…
