Пишу: Џефри Сакс и Сибил Фарес
Превод: Журнал
Напад Израела и САД на Иран имао је двије значајне посљедице.
Прво, поново је открио коријен нестабилности у региону: пројекат Израела да „преобликује Блиски исток“ смјеном режима, са циљем да очува своју доминацију и спријечи стварање палестинске државе. Друго, указао је на узалудност и опасност такве стратегије.
Једини пут ка миру јесте свеобухватни споразум који обухвата статус палестинске државе, безбједност Израела, мирнодопски нуклеарни програм Ирана и економски опоравак цијелог региона.
Израел жели да обори иранску власт јер је Иран подржавао прокси групе и недржавне актере који су блиски Палестинцима. Израел је такође стално поткопавао напоре у америчко-иранској дипломатији у вези с иранским нуклеарним програмом.
Умјесто бесконачних ратова, безбједност Израела може се осигурати двама кључним дипломатским корацима – окончањем милитантности успостављањем палестинске државе уз гаранције Савјета безбједности УН, и укидањем санкција Ирану у замјену за мирољубив и провјерљив нуклеарни програм.
Одбијање екстремно десничарске израелске владе да прихвати палестинску државу представља сам коријен проблема.
Када је Британска империја 1917. године обећала јеврејску домовину у Мандатној Палестини, палестински Арапи чинили су 90 одсто становништва, док су Јевреји чинили мање од 10 одсто.
Године 1947, након снажног лобирања Сједињених Држава, Генерална скупштина УН изгласала је додјелу 56 одсто територије Палестине новој ционистичкој држави, иако су Јевреји чинили само 33 одсто укупне популације. Палестинци су то одбацили као кршење свог права на самоопредјељење.
Након рата 1948. године, Израел је проширио своју територију на 78 одсто Палестине, а 1967. окупирао је преосталих 22 одсто — Газу, Западну обалу, Источни Јерусалим и Голанску висораван.
Фајненшел тајмс: Брза испитивања и јуриш на кинеске супер сличне лекове
Умјесто да врати окупиране територије у замјену за мир, израелски десничарски политичари инсистирали су на трајној контроли 100 одсто земље, при чему је оснивачка повеља Ликуда из 1977. године прогласила да ће постојати само израелски суверенитет „између Мора и Јордана“.
Бењамин Нетанјаху је оличење те политике доминације — на функцији премијера Израела провео је укупно 17 година од 1996. године. Када је дошао на власт, он и његови неоконзервативни савезници из САД сачинили су стратегију „Чист прекид“ (Clean Break), чији је циљ био блокирање стварања палестинске државе.
Умјесто концепта „земља за мир“, Израел је тежио да преобликује Блиски исток свргавањем влада које су подржавале палестинску ствар. Сједињене Државе биле су партнер у спровођењу те стратегије.
То је управо оно што се догодило након 11. септембра: САД су водиле или подржавале ратове против Ирака (инвазија 2003), Либана (финансирање и наоружавање израелских агресија), Либије (бомбардовање НАТО-а 2011), Сирије (операције ЦИА-е током 2010-их), Судана (подршка побуњеницима ради разбијања земље 2011) и Сомалије (подршка етиопској инвазији 2006).
Супротно олаким обећањима која је Нетанјаху дао Конгресу САД 2002. године — да ће смјена режима у Ираку донијети „ново јутро“ Блиском истоку — рат у Ираку 2003. наговијестио је талас трагичних догађаја широм региона. Ирак је потонуо у хаос, а сваки наредни рат доносио је нове жртве, разарање и економски суноврат.
Овог мјесеца, Израел је напао Иран у тренутку када су Иран и Сједињене Државе били у преговорима за осигурање мирољубиве употребе иранског нуклеарног програма — понављајући исти WMD (оружје за масовно уништење) пропагандни наратив који је Нетанјаху користио као оправдање за рат у Ираку.
Израел већ више од 30 година тврди да је Иран на ивици стицања нуклеарног оружја. Међутим, 18. јуна, генерални директор МААЕ изјавио је да „нема доказа о систематском настојању“ Ирана да развије нуклеарно оружје.
Штавише, Иран и Сједињене Државе су били у активним преговорима у оквиру којих би МААЕ надгледао и верификовао мирољубиву природу иранског нуклеарног програма.
Напад на Иран поново потврђује узалудност и нихилизам Нетанјахуовог приступа. Израелски и амерички напади нису донели ништа позитивно. Према већини аналитичара, ирански обогаћени уранијум осталао је нетакнут, али се сада налази на тајној локацији уместо под надзором МААЕ. У међувремену, због текућег геноцида који Израел води у Гази, ни мир ни безбједност нису остварени.
Израел је својим непромишљеним, противправним и ратоборним поступцима гурнуо читав регион у 4.000 километара дуг појас насиља — од Либије до Ирана — све с коначним циљем да спријечи настанак палестинске државе преко „преуређивања“ Блиског истока.
Рјешење је јасно: вријеме је да Сједињене Државе препознају да њихови властитити стратешки интереси захтијевају одлучно одустајање од саучесништва у израелској деструктивној стратегији.
Давање предности истинском миру на Блиском истоку није само морална обавеза, већ и суштински интерес САД — интерес који се може остварити једино кроз свеобухватан мировни споразум. Кључни стуб тог споразума јесте да САД укину свој вето на признање палестинске државе у границама од 4. јуна 1967. године, и да то учине на самом почетку — а не у некој неодређеној будућности која никад не наступи.
Више од 20 година, арапске земље подржавају изводљив мировни план. Исто чини и Организација исламске сарадње (OIC), са 57 чланица, као и Лига арапских држава (LAS), са 22 државе чланице. Скоро све земље у Генералној скупштини УН такође подржавају овај план, као и Међународни суд правде у својој пресуди из 2024. године, којом је окупација Израела проглашена незаконитом. Само Израел, уз подршку америчког вета, стоји на путу.
Хавијер Блас: За нафту, ово није понављање 1973. године – али опет би могло бити незгодно
Мировни план у седам тачака
Ово је мировни план у седам тачака од кога би све стране имале корист. Израел би добио мир и безбједност. Палестина би стекла државност. Иран би добио укидање економских санкција. САД би добиле окончање скупих и незаконитих ратова вођених у име Израела, као и смањење ризика од ширења нуклеарног оружја уколико се насиље настави. Блиски исток би добио економски развој, безбједност и правду.
– Прво, одмах би ступио на снагу прекид ватре на читавом регионалном простору — укључујући и тренутно ослобађање свих талаца и затвореника.
– Друго, Савјет безбједности УН би одмах гласао за прихватање Палестине као 194. чланице Уједињених нација, у границама од 4. јуна 1967. године, са Источним Јерусалимом као главним градом. Израел и Палестина би касније могли договорити међусобно прихватљиве корекције граница.
– Треће, Израел би се повукао са свих територија које је окупирао од 1967. године. Међународне снаге под мандатом УН осигурале би миран и организован прелазак власти, предају палестинских територија палестинским властима, те обострану безбједност и за Израел и за Палестину.
– Четврто, територијални интегритет и суверенитет би били загарантовани за Либан, Сирију и све земље региона. Све оружане групе које не контролишу владе држава региона биле би демилитаризоване, а стране трупе повучене.
Сем Драгер: Заливске државе потпуно су затечене израелским нападом на Иран
– Пето, Савјет безбједности УН усвојио би ажурирани нуклеарни споразум с Ираном, укључујући обавезујуће механизме провјере, уз укидање свих економских санкција, под условом да Иран испуни све обавезе у вези с мирнодопском употребом свог нуклеарног програма.
– Шесто, Израел и све арапске и исламске државе успоставили би пуне дипломатске односе након пријема Палестине у чланство УН као признате државе.
– Седмо, земље Блиског истока основале би међународни фонд за обнову ратом разорених подручја у Либану, Сирији и Палестини, с доприносима из самог региона, али и од међународних партнера.
Џефри Д. Сакс је универзитетски професор и директор Центра за одрживи развој на Универзитету Колумбија, гдје је од 2002. до 2016. године водио Институт за Земљу. Такође је предсједник Мреже рјешења за одрживи развој УН и комесар УН-ове Комисије за широкопојасни развој.
Сибил Фарес је савјетница и стручњакиња за политику Блиског истока и одрживи развој у оквиру SDSN-а.
Извор: Other News
