Пише: Елис Бекташ
У дијалошкој емисији Неки то воле вруће са Иреном Татар, емитованој прије три дана на Адриа ТВ, професорица Божена Јелушић, колумниста Војин Грубач и професор Александар Стаматовић претресали су неуралгичне политичке и идеолошке теме актуелне црногорске и регионалне стварности. На самом крају емисије Стаматовић је изазвао својеврстан скандал тако што је водитељици признао да је читаву емисију буљио – у њене груди. Тачније, признао је да је буљио у мајицу а на питање да ли му се она свиђа, одговорио је да му се свиђа оно што је иза натписа на њој.
Стаматовићев неваспитани испад засигурно не представља усамљен случај нити је таква врста неотесаности удружене са сексизмом својствена само једном одсјечку на друштвеном и политичком спектру. Довољно је присјетити се прошлогодишњег скандала, када је Рамбо Амадеус водитељицу ТВ програма штипнуо за стражњицу, а о безбројним мизогиним и сексистичким испадима политичара у читавом региону, најчешће према новинаркама, да се и не говори. Читалац којег то занима треба само у Гугл укуцати појмове сексизам и политичари, те назив државе која га занима и запањиће се количином резултата које ће добити.
Неугодна бројност таквих случајева гранитно је чврст доказ да се овдашња политика у потпуности одрекла друштвене еманципације и модернизације и да је пристала на опортунистички модел обраћања оним наративом за који се вјерује да ће импоновати већем дијелу активног бирачког тијела. Сваки од тих случајева био је довољно ваљан разлог да се јавност њиме позабави не само као инцидентом и сензацијом, већ знатно студиозније и интердисциплинарно, јер ти случајеви свједоче једну трајно боловану дјечју болест овдашњих друштава која их задржава у политичкој и цивилизацијској инфантилности и која им пријечи развијање имунитета спрам све сложенијих искушења савременог свијета.
Елис Бекташ: Трактат о пружању прилике и о улози водокотлића у том поступку
Да се одмах разумијемо, сексизам и његова посестрима мизогинија својствене су и најмодернијим друштвима. Но њихов модернитет обликује управо тај рефлекс јавности да се на такве случајеве реагује, а тај је рефлекс нашао свој пут и до законодавних тијела која су га потом преточила у легислативне норме. Том се послу, истини за вољу, каткад приступало сувише ревносно али боље је сачекати неколико година да пракса избруси правну норму и доведе је на потребну и функционалну мјеру него провести ма и један једини дан више у доминацији реакционарног примитивизма чији је сексизам индикатор знатно дубљих проблема.
Случај Стаматовић и његова сексистичка неотесаност призма су кроз коју се преламају многи проблематични аспекти. Прије свега, ваља имати у виду да Стаматовић припада прилично радикалном, каткад чак и екстремном одсјечку црногорског политичког спектра и да је он поборник регресивног погледа на питање нације. Његова фасцинација женским дојкама током дијалошке политичке емисије указује да он нацију доживљава искључиво као мушко питање а жене своди на њихову биолошку функцију, дакле на расплод и, по могућности, на тјелесну забаву. Краће казано, своди их на посјед и на власништво.
Стаматовић се, међутим, није с презиром понио само према водитељици у студију, указујући да такав однос гради према женском роду у цјелини, већ је презир исказао и према идејама које заступа – како озбиљно доживјети говорење о трауматичним и неуралгичним политичким и историјским темама ако је оно на крају зачињено непристојном сексистичком упадицом карикатуралног мачо мушкарца.
Премда наизглед миноран и маргиналан, случај неотесаног професора историје и националног трудбеника Стаматовића уствари освјетљава два аспекта лудила чији судари обликују данашњу хаотичну стварност чак и на глобалном плану. На једној страни налази се лудило колективиста који се погрешно називају традиционалистима и који су тврдокорни поборници колективних права, сматрајући индивидуална права за тенденциозно пласиран вирус који треба да нагризе и уништи здраво ткиво колектива. На другој страни стоји лудило индивидуалиста који су то само привидно и који својим табуизирањем категорије индивидуалних права уствари успостављају обрисе и ударају темеље неког новог колективизма.
Разлог због ког су оба та приступа друштвено лудило лежи у чињеници да и једни и други питање права, свеједно да ли колективних или индивидуалних, посматрају као ентитет независтан или у веома лабавој зависности од идеје јавног добра. А тамо гдје у артикулисању идеје јавног добра не учествује друштво, дакле тамо гдје се та идеја препушта усахнућу или се октроише одозго, тамо ће, по законима дијалектичке нужности, и инвидидуална и колективна права накрају скончати као хијерархијски односи унутар неке животињске врсте, рецимо унутар чопора чимпанзи.
Ја лично не знам којим путем друштво треба ићи да би избјегло Сциле и Харибде тих лудила, а било би ме и страх одогвора на то питање који долази из једне главе, па макар она била и моја. Али знам да је повратак пристојности као врлине, скупа са спремношћу на критички отклон према оба та лудила два сасвим добра корака да се њима то друштвено путовање започне.
А Стаматовића треба оставити да се из ђериза у који се сам увалио вади на један од два могућа начина – или да отворено призна да прижељкује племенско друштво у ком су жене власништво мушкараца и које осим испразне номинације нема ништа са категоријом модерне нације или да се приклони ултрамодернистима и изјасни се као нон-бинарна особа, у ком случају ће бити заштићен као бијели медвјед и више му нико неће моћи ставити примједбу због неотесаности пред призором женских дојки, чак и кад су уредно заклоњене мајицом. Умна и етичка конзистенција и у најтежим су се временима увијек исказивале своју вриједност.
