Ловац у ражи између кварних бумера и чедних зумера
Пише: Милан Милошевић
Пре седамдесет пет година Џ. Д. Селинџер, изашавши из рата с посттрауматским стресним поремећајем, стекао је славу бестселером Ловац у ражи, а његов књижевни јунак Холден Колфилд постао је алтер его “побуњеника без разлога” из генерације “беби бумера”. Потом се, избегавајући публицитет као “Грета Гарбо књижевности”, осамио у кући близу Корниша у Њу Хемпширу, што је распламсавало сензационалистичку знатижељу, трачеве и осветничко памћење блиских; волео је жене знатно млађе од себе и нагло раскидао те везе; више од 50 година писао је као да трага за просветљењем, а ништа од тога није објављивао јер је то сматрао угрожавањем приватности. Умро је у 91. Његов Холден Колфилд се у 75. добро држи, кажу, захваљујући зумерима, домороцима интернета, међу којима Селинџеров језик снажно резонује
У марту 1973, мање од годину дана након што су први пут разменили писма, Селинџер је повео Џојс Мејнард на одмор са својом децом у Дејтона Бич, на Флориди. Џојс касније пише како је изгледало да је дошао са троје деце, међу којима је она била најтужнија.
Једног дана су отишли код натуропатског практичара за кога се Селинџер надао да акупунктуром може да излечи вагинизам Џојс Мејнард. Ово стање које изазива грчеве мишића карличног дна ометало је њихове покушаје сексуалног односа. Сваки пут када би се то поновило, Џојс би бризнула у плач, постајала хистерична и патила је од главобоље, коју је он покушавао да излечи притиском на акупунктурне тачке на њеној шаци.
Први гинеколошки преглед, који је доживела као понижење, није открио никакве физиолошке абнормалности. Примена акупунктуре након лекарског прегледа није помогла. Била је очајна: “Ова моја нова, страшна тајна, гора од опијања мог оца, који је познавао Џерија, неумољиво ме је везала за њега…”
НЕОПОЗИВИ РАСТАНАК
Мејнардова описује како се после тог прегледа враћају у хотел, облаче купаће костиме и носе пешкире и књиге на плажу. Ћерка Пеги лежи под сунцобраном. Син Метју трчи ка води дозивајући тату, жели да пусти змаја.
Њих двоје седе, на тренутак сами, на столицама за плажу. Он гледа у воду, децу, мамурне студенте на пролећном распусту. Погрбљених рамена изгледа веома старо. Окреће се ка њој и са хладноћом коју раније није видела код њега, каже јој:
Седамдесет пет година Селинџеровог Холдена Колфилда (трећи дио)
“Знаш, више никада не могу имати деце. Завршио сам са свим тим. Боље да сада идеш кући. Мораш да изнесеш своје ствари из моје куће. Ако одеш сада, можеш све да изнесеш пре него што се деца и ја вратимо. Не желим да буду узнемирени што ће свему овоме сведочити”.
Она осећа као да јој је ваздух напустио плућа, а вид се замагљује. Враћа се у хотел, зове авио-компанију која је обавештава да због мећаве на северу до сутрадан авиони не лете за Бостон. Кад се Џери с децом вратио, рекао им да је Џојс мора да иде јер јој је отац болестан.
Она у својој соби лежи у мраку и не може слободно да плаче јер зна да не сме да пробуди Пеги. Зато одлази у купатило. Њен плач буди Џерија који јој са врата говори: “Мораш бити тиша!”
Њој клецају колена, он је уз дубок уздах прихвати. Горњи део пиџаме му је мокар од њених суза.
“Мислим да више не могу да живим без тебе. Немој ме терати одавде.”
“Знаш причу, Џојс, већ смо прошли кроз све ово. Немојмо отежати.”
Ујутру јој је позвао такси. “Не заборави да смањиш грејање и закључаш врата за собом када изађеш из куће”, каже. “Позваћу те.” Потапшао ју је по рамену, пољубио у образ и пружио пар новчаница од 50 долара. Затим је погледао на сат, прошао руком кроз косу, окренуо и вратио у хотел.
Након тога га је звала и писала му очајничка писма. Узалуд.
ШТА САМ ЈА У ТВОМ ЖИВОТУ, ЏЕРИ
Џојс Мејнард у магазину “Ванити фер” описује како се у својим четрдесетим вратила у Корниш. Попела се уз брдо, до задњих врата његове куће и кроз прозор угледала слатку жену са практичном фризуром, обучену у ролку и уредне фармерке како у кухињи пере судове. Колин О’Нил Закжески, Џеријева нова жена која је била четрдесет година млађа од њега, не баш непријатно довикнула је кроз прозор: “Шта желиш?”
“Дошла сам да видим Џерија. Можеш ли му рећи да је Џојс Мејнард овде?”
Уз блистав осмех, Колин је отишла да га позове…
Џојс је на прагу чекала можда пет, вероватније десет минута слушајући звук који пета њене чизме производи додирујући гумену простирку и кљуцање птице која сакупља зрневље.
Џери је полако изашао из спаваће собе. У фином огртачу и папучама, стао је испред ње са изразом горчине или беса. Некад висок, сада је био погрбљен и мршавији него икад, и даље је имао косу, али је она била чисто бела. Био је глатко обријан, а лице му је било дубоко наборано.
“Шта радиш овде? Зашто ми ниси написала писмо?”
“Написала сам ти много писама, Џери. Никада ниси одговорио на њих.”
“Шта радиш овде?”
“Дошла сам да те питам нешто, Џери. Која је била моја сврха у твом животу?”
Искривљених уста као да је загризао воће и открио да је пуно црва, одговорио је превише љутито: “То питање, то питање, то питање, то питање је превише дубокоумно. Не заслужујеш одговор на то питање”.
“О да, заслужујем”, одговорила је још увек мирна.
“Пишеш књигу, зар не? Чуо сам да пишеш неку врсту… успомена”, рекао је тоном као да је у питању порнографски чин.
“Да. Пишем књигу.”
“Провела си каријеру пишући трачеве. Пишеш празне, бесмислене, увредљиве, гнусне трачеве. Живиш свој живот као јадна, паразитска трачара.”
“Не стидим се свог посла… Желим да се опростим од тебе, Џери…”
“Слабо чујем”, рекао је нешто слабијим гласом.
Џојс пише како у том тренутку није осећала ништа осим таласа туге. Није желела да повреди тог, некада дивног, човека којег је волела више од свега на свету, са ким је плесала у дневној соби уз магичну хармонику Мајрона Флорина (извођача полке, чија је препознатљива музика била Lady of Spain) и шампањске музике најбољег Лоренса Велка.
“Претпостављам да намераваш да злоупотребиш свој однос са мном?” рекао је.
“Можда је истина да је неко ко стоји на овим вратима искористио некога ко стоји на овим вратима. Препустићу вама да медитирате ко је од нас ко”, написала је Џојс Мејнард.
Док је одлазила, чула је последње речи првог човека кога је волела:
“Нисам те искористио! Ја те чак ни не познајем.”
Сишла је до камионета, села у њега и записала детаље последњег сусрета са Џеријем. Минут касније, упалила је мотор, дала гас и ударила у знак СТОП довољно јако да мало оштети браник, али не толико да не може да аутопутем пође кући.
ЗАР ЈЕ МОГЛО БИТИ ДРУГАЧИЈЕ
Џојс Мејнард ће о четвртом чину те љубавне драме смирено закључити: “Суштински, тешко да бисмо могли деловати другачије. То што је он 35 година старији је само прва од веома дугачке листе разлика између нас”.
Она набраја како је он током двадесетих и тридесетих година одрастао у Њујорку, у породици са све већим привилегијама, а она била девојка из малог града која је у свом стипендијском послу на елитном универзитету у трпезарији правног факултета прала судове. Он се искрцао на плажу Јута на Дан Д, а она је организовала штаб организације “Деца за Џорџа Линдона” у улици са дрворедом у Дарему, у Њу Хемпширу.
“Он је био звезда Њујорка у раним тридесетим и одлучио је да све то напусти. Он желео мир и самоћу. Ја сам желела да идем на забаве пуне познатих људи. Да идем у Холивуд. Видела сам себе како наступам на Бродвеју, позирам за Вог, вечерам код Елејнс…”
Прича се да је клуб “Елејн Кауфман” окупљао њујоршку књижевну, новинарску и шоубиз елиту са Бродвеја.
Џојс Мејнард се сећа да јој је Селинџер говорио: “Не можеш престати да волиш све глупе, празне, шупље атракције које ти свет нуди”.
“ДА ЛИ ЈЕ ЏОЈС МЕЈНАРД БИЛА ПРЕДАТОР Џ. Д. СЕЛИНЏЕРА ИЛИ ЊЕГОВ ПЛЕН?”
Четрдесетпетогодишња Џојс Мејнард је, после четврт века, 1998. прекинула тишину. Објавила је мемоаре At Home in the World (Код куће у свету) у којима је Селинџера назвала “нарцисом који јој је скоро уништио живот”. Својом књигом сугерисала је да је боље читати Селинџера – него га упознати.
Велики део издавачког света критичара био је ужаснут – Мејнардова је нарушила Селинџеров приватни живот и објавила интимне детаље на начин који су критичари сматрали непристојним или “бестидним”. Називана је “глупом” и “пијавицом која се закачила за славу”.
Гери Хирши, критичарка и ауторка више биографија тзв. људи од интереса је, како пише “Њујоркер”, оцрнила стил писања у тим мемоарима као “гадну, мастурбациону прозу” па је помињући “та заузета уста Џојс Мејнард”, и сама залазила у интимну зону алудирајући на нелагодну сцену у мемоарима у којој Селинџер гура главу младе Џојс испод чаршава.
Књижевница Синтија Озик је описала Џојс као некога ко се везао за правог уметника како би искористио његову славу. “Њујорк тајмс” 5. септембра 2018. објављује њен текст под насловом “Да ли је Џојс Мејнерд била предатор Џ. Д. Селинџера или његов плен?”
Џојс Мејнард се касније осврнула на ово питање:
“На страницама ових новина речено је за мене да сам предатор. Ауторка тих речи није била једина у својој процени. Године 1998, скоро 20 година пре покрета #MeToo, објавила сам књигу о својој вези са познатим и поштованим писцем који ме је потражио када је имао 53, а ја 18 година.
Нећу овде наводити све епитете ‘прогонитељ’, ‘жена пијавица’, ‘опортунистичка некадашња нимфета’ – чији смо предмет те сезоне били ја и мој рад (“кичаста будоарска исповест”). Прича коју сам испричала у својој књизи Код куће у свету примљена је у књижевној штампи са готово универзалном осудом. Ово није уништило моју каријеру ни моје емоционално благостање, али је било близу тога.
Мој злочин, који ми је донео сумњиву част да сам, по мишљењу једног истакнутог критичара, аутор вероватно ‘најгоре књиге икада написане’ лежао је у мојој одлуци, након 25 година ћутања, да напишем мемоаре у којима сам испричала причу о својој вези са моћним старијим мушкарцем.
Одустала сам од стипендије и напустила Јејл, прекинула комуникацију са пријатељима и преселила се (са кофером, у мини сукњи и са плочама које ми је било забрањено да пуштам) назад у своју родну државу Њу Хемпшир да бих била са њим. Седам месеци касније, током путовања на Флориди, речима које су некада биле разорне колико су биле задивљујуће и очаравајуће, ставио ми је две новчанице од 50 долара у руку и наредио ми да се вратим у Њу Хемпшир, изнесем своје ствари из његове куће и нестанем…
Сада имам 64 године. У деценијама откако сам објавила своју причу о тим данима и њиховом трајном утицају на свој живот, добила сам много писама од читалаца. Нека су дошла од жена са језиво сличним причама које су желеле да поделе – о моћним старијим мушкарцима који су, када су оне биле веома младе, освојили њихово изузетно наивно поверење, као и њихова срца, и променили ток њихових живота”.
Мејнардова поставља питање. “Шта говори о нама то што жену која говори истину о свом искуству треба отпустити зато што износи више него што је свету пријатно да чује? Када писац попут Нормана Мајлера или шведског писца Карла Увеа Кнаусгарда призна интимне детаље свог живота, сматрају га ‘храбрим, неустрашивим, чак и бриљантним…’”
Џојс Мејнард је 2000. поново нарушила Селинџеров табу приватности када је на аукцији у Сотбију продала писма која јој је Селинџер писао. Софтверски програмер и Селинџеров обожавалац Питер Нортон купио је писма за 156.500 долара и вратио их писцу који их је уништио. Продају писама Џојс Мејнард је објаснила тиме да је приход намењен образовању њене деце – 1977. она се удала за Стива Бетела и имала је троје деце. Развела се 1989. године.
По америчком закону, појединац може поседовати приватна писма славних личности, али их не сме цитирати без дозволе аутора, а после смрти аутора без дозволе наследника или ауторске агенције. Године 1984, британски књижевни критичар Ијан Хамилтон је предложио Селинџеру да напише његову биографију, али га је Селинџер одбио рекавши да не може да поднесе још “експлоатације и губитка приватности”.
Хамилтон је ипак наставио, а Селинџер га је 1986. тужио како би спречио употребу цитата и парафраза из необјављених писама. Случај је стигао до Врховног суда који је стао у одбрану Селинџерових права. Биографија У потрази за Џ. Д. Селинџером је значајно редигована и на крају, без цитирања писама, објављена 1988. године.
НЕ КАО ТОМАС ПИНЧОН
Адам Гопник, аутор магазина “Њујоркер”, приговорио је Дејвиду Шилдсу и Шејну Салерну, ауторима књиге Селинџер, да тема њихове књиге није Селинџер писац већ Селинџер звезда: управо онај идентитет кога је он покушавао да се ослободи последњих педесет година свог живота.
Ако се повуче из света, шта би могло бити више примамљиво? Ако се испостави да се није потпуно повукао из света, већ је заправо срећно учествовао у њему под својим условима: па, зар вам нисмо рекли да је цела та ствар са пустињаштвом била глума? Оваква врста испитивања би можда могла рећи нешто о писцима попут Нормана Мајлера, чија је најгласнија енергија (ако не и најбоља) била потрошена у игри на јавном тргу, али не би могла бити горе прилагођена писцу попут Селинџера, пише Гопник.
Гопник Селинџеровим биографима не замера то што су користили сећања других људи, већ што читалац више не може да разазна шта је сведочење, шта је документ, шта је раније објављена информација, а шта је конструкција.
Селинџер ипак није био тако самоизолован као писац Томас Пинчон, који је избегавао контакт са новинарима више од педесет година, а чије је боравиште често остајало неоткривено, што је изазвало многе гласине и апокрифне анегдоте.
ОСТАРИТИ ЗАЈЕДНО УЗ КОЛИН С ПРЕЗИМЕНОМ О’НИЛ
Тек након пожара у Селинџеровој кући 1992. јавност је сазнала да је ожењен Колин О’Нил, медицинском сестром и директорком корнволског градског сајма. Колин О’Нил, Селинџерова трећа законита жена, кажу и последња љубав, носила је исто презиме као и његова прва љубав, Уна О’Нил. Колин је прихватила кодекс приватности свог мужа; држали су се по страни, али су имали пријатеље по граду и повремено излазили. Селинџер је тада имао 73 године, а Колин је са 33 од њега била 40 година млађа. Током градског сајма у Корнволу, шетала је са Селинџером понављајући му речи других људи који би започели разговор с њим пошто је Селинџеру ослабио слух.
После лома кука у мају 2009. Селинџерово здравље није било много нарушено, али је почетком 2010. године дошло до наглог погоршања. Умро је природном смрћу у свом дому у Њу Хемпширу 27. јануара 2010. Имао је 91 годину. Колин је била уз њега до његовог последњег даха. Поред госпође О’Нил, Селинџера су наџивели његов син Мет, ћерка Маргарет и троје унука.
Године 2019. Метју Селинџер, који са очевом удовицом Колин О’Нил управља књижевном заоставштином свог оца, рекао је енглеском “Гардијану” да је његов отац наставио интензивно да пише током готово 50 година после 1965, да постоји огромна количина материјала и да ће готово све што је написао једног дана бити објављено. Тада је проценио да ће посао припреме материјала трајати мање од десет година. У интервјуу објављеном 2025. рекао је да се практично још увек транскрибују текстови његовог оца, великим делом писани на старим писаћим машинама и руком, па се не могу једноставно скенирати и претворити у електронски текст. Да ли ће Селинџеров опус бити “изгубљен у преводу” на преласку из Гутембергове ере у електронску?
До августа 2026. ниједна књига није објављена.
ШВЕДСКИ НАСЛЕДНИК ХОЛДЕНА КОЛФИЛДА
У јуну 2009. Селинџер је тужио шведског аутора и издавача Фредерика Колтинга због тога што је под псеудонимом Џеј Ди Калифорнија неовлашћено користио његово дело када је објавио роман Шездесет година касније: Пролазак кроз раж (60 Years Later: Coming Through the Rye), представивши је као својеврсни наставак Ловца у ражи. Њен главни јунак, 76-годишњи “Мистер К.”, заправо је остарели Холден Колфилд, који напушта дом за старе и поново лута Њујорком и среће се са својим књижевним оцем Селинџером.
Колтинг је пред судом тврдио је да је књига књижевни коментар у форми романа којом се одговара на питање шта се догађа када књижевни јунак постане културна икона која почиње да живи независно од свог аутора. Суд је у јулу 2009. забранио дистрибуције књиге у Сједињеним Државама.
НЕОБИЧНА РЕЗОНАНЦА СА ЗУМЕРИМА – ХОЛДЕН КОЛФИЛД СЕ ДОБРО ДРЖИ
Књижевни јунаци које је Селинџер пустио на слободу живе свој живот независно од пишчевог. “За једног 75-годишњака, Холден Колфилд се добро држи захваљујући генерацији зумера”, пише Попи Суерби, списатељица и уредница у њујоршкој канцеларији лондонског “Тајмса”, у тексту из 2026. на конзервативном британском опинион вебсајту UnHerd. Она налази да за генерацију интернет домородаца коју одликује озлоглашени пад навике читања, Ловац у ражи спада у ретке класике које су многи млади људи заиста узели у руке.
По њеној оцени, Селинџов језик је у чудној резонанци са данашњим интернетом, а речник његовог Холдена Колфилда се поклапа са кукњавом просечних корисника интернета од којих су многи двоструко старији од њега.
“Они су склони исповедању, дигресијама, оптужбама и прожети самосажаљењем. Данас је стандардна поза интернета песимизам упакован у иронију. Године 1951. ова досада није била масовни јавни стил тинејџера”, пише Попи Суерби.
Када је 2009. Џенифер Шустер у “Њујорк тајмсу” писала о томе да Холден Колфилд губи привлачност међу тинејџерима, један петнаестогодишњак са Лонг Ајленда сажео је нову генерацијску пресуду: “Сви смо мрзели Холдена. Само смо хтели да му кажемо: ‘Ћути и узми свој прозак’.”
Да ли избор тих речи потврђује индиције о порасту усамљености и депресије у генерацији честитих и чедних “повезаних усамљеника” интернет доба? Прозак је робна марка за флуоксетин, лек из групе селективних инхибитора који повећавањем нивоа серотонина у мозгу утиче на расположење и емоције и користи се за лечење депресије, опсесивно-компулсивног поремећаја, паничног поремећаја и булимије.
Неки кажу да Селинџер и његов Ловац у ражи кроз заједничку опсесију адолесценцијом, идентитетом и откривањем старих “лажњака” можда премошћује међугенерацијски јаз између беби бумера (рођених 1946–1964) и зумера (генерација З, рођена 1997–2012). Или, како критичар своје бумерске генерације, економиста Скот Самнер (1955), творац флоскуле “Слеазy Боомерс анд Wholesome Zoomers” закључује, између старије генерације “кварних бумера” склоних да се упуштају у ризична или хедонистичка понашања, употребу дрога, промискуитет и нетрадиционални начин живота, и најмлађе генерације “честитих зумера”, примеренијег понашања, знатно чеднијих и уздржанијих, склоних избегавању ризика.
Извор: Време
