Пише: Миленко Јањић
Већа Евролига за коју се плаћа и даље је далеко најбоља опција за Партизан и Звезду. У тај хаос улази и проширење АБА лиге, све више утакмица, колеџи који масно плаћају клинце и европска НБА дивизија као претња или шанса… Године праћења европске кошарке омогућиле су просечном љубитељу игре под обручима да створи осећај привржености спорту и спознају шта раздваја победу од пораза, али и научи које су једине константе у вези кошарке на Старом континенту – да никакав озбиљан систем не постоји и да правда једноставно не побеђује. Основни проблем кошарке на овим нашим, европским просторима је врло једноставан, а везан је за новац. Талента је одувек било у изобиљу, интересовања у великом делу континента такође, али озбиљне организације која уме да генерише новац – није.
Европска кошарка и даље почива на богатим ентузијастима који улажу свој новац, те неколицини клубова иза којих стоје фудбалски клубови, спортска друштва или – у ретким случајевима – комплетне државе. Од националних лига, најјачу има Шпанија, земља која има најбогатију кошаркашку традицију, али и озбиљан систем и моћан кошаркашки савез.
Турска има два озбиљна и моћна клуба, која су освојила три од претходних пет евролигашких титула, док је остатак лиге константно на танкој линији између огромних амбиција и банкрота. Италија има фино попуњене трибине и неизвесност, али је далеко од статуса и квалитета које је имала деведесетих, док је грчка лига у знаку скандала, тужби, претњи и препуцавања два најпопуларнија клуба.
Тијана Станић: Позери уместо навијача: Ко има пара да гледа кошарку?
Међутим, управо је сврсисходност националних лига под великом лупом у последње време, зато што се учешће у европским такмичењима остварује тако што обећаш велико трошење пара и прављење конкурентне екипе, након чега се обично од тебе захтева да платиш и позамашан износ за тзв. „специјалну позивницу“, којом купујеш место у такмичењу у коме је суђење врло тенденциозно, наградни фонд занемарљив, а третман неједнак. Ипак, паметније алтернативе још увек нема.
Случај НБА
Приче о „европској дивизији НБА лиге“ постоје одавно – закотрљане су још пре више од 15 година – али су конкретизоване тек лане. Први наговештај озбиљности читаве ситуације се могао наслутити када је Ергин Атаман (а ко други?), незадовољан суђењем његовом Панатинаикосу у једној евролигашкој утакмици, запретио руководству лиге истакавши да грчки великан лако може да пронађе алтернативу Евролиги. Након тога, приче о пројекту „НБА Европе“ су постале све чешће и све озбиљније. НБА лига је увидела значај европског континента, који јој је подарио неколико најбољих играча у претходном периоду – Јокића, Адетокунба, Дончића – али и нањушила простор за пројекат који би могао да донесе зараду. Евролига, уз бројне мане и проблеме, функционише како-тако већ 25 година, па су Американци проценили да уз сопствени know-how и маркетиншку машинерију могу да учине нешто што Европљани нису успели – да зараде новац.
Овој идеји се обрадовала пре свега ФИБА, која годинама лешинари око Евролиге и прикупља разочаране клубове који не успевају да добију лиценцу или специјалну позивницу за најјаче клупско европско такмичење. Пре десетак година, ФИБА је направила своју верзију елитног такмичења – бомбастично названу Лигом Шампиона – која је постала стециште за некадашње великане европске кошарке, сада клубове са скромним или никаквим финансијским средствима.
Оно где се визије НБА и ФИБА комплетно разилазе, то је у типовима клубова које желе да привуку у своје редове. Кошарка је у Европи одувек била у другом плану у односу на фудбал, па су некадашњи кошаркашки великани (попут Југопластике, Варезеа, Кантуа, Хувентуда, Ариса, Лиможа…) углавном клубови из мањих средина. ФИБА је, наравно, желела најјаче и најбогатије учеснике у свом такмичењу, али је знала да то није реално у блиској будућности, па је – племенито или опортунистички – циљала на посрнуле великане, који имају традицију и солидну базу навијача.
У међувремену су схватили да не могу да оборе Евролигу, а ни да сами чувају традицију кошарке у Европи, па су примали и разне Тортоне, Вирцбурге и Тенерифа, клубове који немају богату историју, али имају квалитет и амбиције којим значајно дижу ниво такмичења. НБА, са друге стране, апсолутно не интересује ко је шта освајао у прошлости, нити колико је тренера и играча створио. Американце занима само маркетиншки потенцијал, који није нужно повезан са бројем навијача, већ местом одакле клуб долази. Стога су НБА лиги занимљивији градови него клубови, толико да један врло логичан проблем на који наилазе – чињеницу да, рецимо, Манчестер нема озбиљан кошаркашки тим – планирају да реше тако што ће направити нови.
Дејан Милојевић: Ноћ када је одигран један од најбољих мечева у историји кошаркашке Евролиге
Овде долазимо до суштинског неразумевања Американаца. Покушала је и Евролига да оживи Лондон, Париз и Берлин као велика тржишта, али није у томе постигла богзна какве резултате. Једноставно, европска кошарка орбитира око клубова (и навијача), а не играча као што је случај са НБА, па би покушаји да се направе Манчестер Сити, ПСЖ или извесни атински клуб иза кога би, претпоставља се, стајао Јанис Адетокунбо, највероватније били осуђени на пропаст.
И пре него што економисти скоче и уложе примедбу како је НБА озбиљна организација и §машина за прављење пара“, што свакако јесте, требало би увидети да су бројни њени успутни пројекти (попут развојне лиге, летње лиге, женске WНБА лиге, афричке НБА) доживљавали финансијске неуспехе и безуспешно покушавали да подигну интересовање код навијача.
Евролига од 20 клубова
Евролига је реаговала на најбезболнији начин – проширила је такмичење и за то наплатила учешће од клубова који нису власници/деоничари. Чињеница да постоји 13 клубова који имају повластице – од убирања новца од ТВ права, па до гласања о свакој одлуци везаној за такмичење – а да ће седам осталих клубова плаћати за учешће и тако покривати трошкове лиге (путовања, хотеле, судије, плате запосленима), неко би могао назвати неетичким и апсурдним. И био би у праву. Међутим, алтернативе за амбициозне клубове нема, или барем нема довољно добре алтернативе. Италијански Трапани, иза кога стоји контроверзни бизнисмен и који има врло ограничену базу навијача, још увек нема шта да тражи у Евролиги, као ни Алба која се придржава строгих немачких регулатива које јој налажу да троши колико има (а то, испоставило се, није довољно да би била конкурентна), па су одлучили да наступају у ФИБА Лиги шампиона.
Партизан и Црвена звезда, са друге стране, већ су навикли навијаче на учешће у елитном рангу, па би све испод тога било разочаравајуће и довело до доста слабијих посета на утакмицама, а самим тим и мање новца од продатих улазница. Према речима руководећих људи Партизана, овај клуб генерише између 8 и 10 милиона евра само на основу продатих карата на нивоу једне сезоне, што је до скоро била незамислива бројка. Када се ово узме у обзир, онда је одлука да се плати 750 хиљада евра за једну сезоне Евролиге финансијски само логична.
Ипак, од београдских клубова се не очекује само учешће, већ борба за висок пласман. За тако нешто је потребно обезбедити велики буџет, а новац који Евролига даје као наградни фонд је мизеран и у просеку не успева да покрије плату нити просечног играча, камоли врхунског. А са 20 клубова у лиги и 38 кола у распореду, тиму који жели да догура далеко биће потребан огроман фонд играча, самим тим и огроман буџет. Боде очи и доприноси негативном сентименту према Евролиги то што учешће могу да купе клубови који су годину дана стари, попут Дубаија, и да притом добију лиценцу на пет година, за разлику од српских клубова који су добили (то јест купили) трогодишњу.
АБА vs. националне лиге
Као што Евролига има претњу у виду пројекта европске НБА лиге, тако и регионална АБА страхује од националних лига држава у региону. И баш као што европско такмичење мора да смирује побеснеле власнике (пре свих) грчких клубова након што изгубе понеку утакмицу, тако и регионална лига има незахвалан задатак да обезбеди нормално функционисање и спусти тензије међу великим ривалима.
За разлику од година када је титула АБА лиге обезбеђивала место у Евролиги – или бар право првенства за добијање специјалне позивнице – сада титула регионалног првака не доноси ништа осим шампионског пехара. Да ли ће нова ситуација у будућности донети смиривање тензија, или разлог да се расформира такмичење, остаје да се види.
Светислав Пешић: Професионална Суперлига је будућност српске кошарке
Ових дана је актуелна прича о проширењу АБА лиге са садашњих 16 на 20 клубова. Тако би регионално такмичење урадило сличну ствар као и Евролига – прикупило би новац од клубова који желе позивницу (помињу се Беч, Клуж и Хапоел Тел Авив) и одобровољило остатак лиге финансијском ињекцијом какву не би добили од националних шампионата.
Ипак, лига од 20 клубова би створила пакао у распореду три (или четири) АБА евролигаша, па је највероватније решење у формирању две конференције од по 10 тимова, што би барем мало смањило број одиграних утакмица.
Као и у случају Евролиге, поставља се питање зашто би лига клубова из бивше Југославије прихватала учеснике из Аустрије, Румуније, УАЕ и Израела. Разлог је врло једноставан – квалитет и маркетиншки потенцијал лиге се тиме значајно подижу, а преседани су већ направљени учешћима Макабија, Нимбурка, Солнока и Левског из Софије.
Уз то, клубови који не учествују у европским такмичењима ће добити прилику да играју против иностраних тимова и три или четири евролигаша, колико ће наредне сезоне садржати Јадранска лига. И напослетку, најбоља ствар за клубове који муку муче да затворе финансијске конструкције – комплетне трошкове путовања, смештаја и судијских трошкова не сносе они, већ АБА лига.
НЦАА као претња свима
У једначину са великим бројем непознатих, недавно се прикључила и колеџ кошарка, тачније НЦАА лига, која прети да значајно поремети стање у ионако крхком кошаркашком екосистему. Амерички универзитети су од скора у могућности да плаћају спортисте-студенте, овај пут легално и законски, а не испод стола какав је био обичај. Штавише, колеџ кошаркаши добијају вишемилионске уговоре, пет до десет пута веће него што би добијали у европској кошарци, где би углавном седели на крају клупе и чекали да се тренер смилује и пружи им који минут на терену, обично у већ решеним и незанимљивим утакмицама.
Већ је почео општи егзодус младића са ових простора на америчке универзитете, где ће добити прилику за напредак, време и слободу у игри, врхунске услове за тренирање, факултетску диплому и дружење са вршњацима из читавог света. Све у свему, добиће далеко више него што би добијали овде – како кошаркашки, тако и финансијски – па никако не сме да чуди све чешћа одлука младих кошаркаша да се отисну преко океана.
Ово оставља у проблему бројне клубове у Европи – не нужно евролигаше, који ионако нису давали шансу младим играчима – јер значајно сужава број (домаћих) опција на тржишту. Американаца ће такође бити мање, јер ће бирати добро плаћено студирање у домовини пре него неизвесну професионалну будућност у Европи, Јапану и Аустралији. Чак ће и НБА лига бити погођена, с обзиром да ће врхунски колеџ играчи радије остати још коју годину на свом универзитету, него бити изабрани у другој рунди драфта, а недуго затим и отпуштени.
Будућност репрезентативне кошарке
На крају, остаје да се процени и будућност репрезентативне кошарке. Јасно је да ће се наредни репрезентативни прозори играти без играча из Евролиге, јер ће ширењем такмичења распоред постати још гушћи и без слободних седмица. Десет дуплих кола и 38 утакмица у регуларном делу значи и огромну потрошњу, па ће клубови постати још незаинтересованији да играче (које масно плаћају) пуштају да играју за репрезентацију и тиме ризикују повреде. Ово би требало да донесе бројна изненађења у погледу резултата квалификационих дуела, па би поново могли да видимо кошаркашке велесиле како се муче да остваре пласман на главни турнир.
Све већи број утакмица – а то је неминовност, јер већи број утакмица доноси и више прихода од ТВ права, улазница, маркетиншке присутности – могао би да донесе и велики број повреда, па не би требало да чуди уколико би играчи из европске кошарке, попут колега из НБА лиге, бирали да лето проведу одмарајући и опорављајући своје тело, уместо наступајући за национални тим.
Када се све узме у обзир, јасно је да у овој причи нема добрих и лоших момака – све заинтересоване стране се боре за сопствени интерес, не марећи о онима због којих се спорт наводно игра, о навијачима. За сада је извесно да ће Евролига наставити да се игра у проширеном саставу, врло вероватно и АБА лига, док је комесар НБА лиге Адам Силвер изјавио да је њихов европски пројекат реално изводљив тек за неколико година. Ако ништа друго, навијачи ће добити велики број утакмица својих омиљених тимова, али остаје питање да ли ће њихови клубови и играчи за тако нешто платити високу цену.
Извор: Време
