Јован Ћирилов је још од малих ногу обиљежен театром коју је касније постао његова судбина. Данас је један од најбољих познавалаца историје позоришта, свјетске драме и свега онога што је везано за позориште. Засигурно најбољи управник позоришта, а доказује то годинама у Југословенском драмском позоришту у Београду и као не мање успјешан умјетнички руководилац БИТЕФ-а.
Разговарао: Ранко Павићевић
Но, Јован Ћирилов је такође успјешан писац и преводилац, сценарист, драматург, лингвиста. Разговарали смо у Будви, у јеку програма седмог фестивала Град театар.
Ви сте, господине Ћирилов, као ријетко ко, дали изузетан допринос развоју позоришне умјетности. С обзиром на то да сте и преводилац, драматург и писац, рекао бих да сте Ви прије свега прави позоришни човјек. Да ли се слажете са мојом тврдњом?
Ја ни сам не знам да кажем шта сам првенствено, али судећи по томе колико свог времена употребим на било коју од ових области, несумњиво да би се могло рећи, да сам прије свега позоришни човјек, што не значи да из ових области које сте поменули, не уносим одређена искуства и обрнуто, да моја позоришна искуства која су моја основна животна искуства у једној динамичној средини, не преносим на друге области. Међутим, искрено речено, лингвистика је моја највећа страст. Са ријечима се најбоље сналазим и за лингвистику имам највише дара.
За све што сте учинили у позоришту, добитник сте низ значајних награда, међу којима је и статуета Јоаким Вујић. Она је у Вашем случају први пут додијељена једном управнику позоришта. Како то коментаришете?
Они који су награђивали, имали су вјероватно, прије свега, на уму, да је позориште не само оно што се види на сцени, не само оно што се пише, него је веома важно, да се једно позориште води као један чин, естетика, као једно схватање свијета. Тај концепт наравно није само мој, већ је у Југословенском драмском постојао веома дуго, са веома снажним личностима као што су Ели Финци, Бојан Ступица, Велибор Глигорић, Младен Дединац, Ћоковић…
У чему је Ваша формула успјеха?
У позоришту се осјећам као један међу радницима. Управник се брине о цјелини умјетничког и осталог живота куће. То је тежак, каткад и физички рад, занат који захтијева напор и знање. Али, оно што је најпотребније уметнику јесте интуиција, дар, емоција а понекад и афекат. Јер ја се понекад и наљутим ако је то са разлогом.
Љуба Тадић у разговору са Ранком Павићевићем: Велика је снага умјетности
Шта Вас то највише наљути у позоришту?
Све оно што смета напретку и раду позоришта. Најчешће је то недисциплина. Недисциплина се више осјећа у позоришту, јер је ријеч о колективној умјетности. Позориште вам је као војска. У њему је увијек рат. У војницима, официрима и генералима, а поготово са разједињеним генералштабом.
Ако је Арто тврдио да позориште поставља свијету на ивицу катастрофе, шта по Ћирилову представља позориште на крају двадесетог вијека?
Позориште стално доводи свијет и само позориште под знак питања и наравно, катастрофално је у Артоовском смислу. А када је и сам свет катастрофичан, онда је позориште и тешко и лако. Веома је тешко поновити и схватити катастрофу и изразити је на прави начин. Кад је Арто говорио, то је била нека врста викенда историје и он је у смислу борбе против буржоаског, грађанског, забавног позоришта, говорио о катастрофичности позоришта. Данас позивати на позоришни чин као катастрофичан више значи. Он значи опомену, очување таквог живота и утицање да тај живот макар привремено буде другачији, тј. покушај да се ипак не изгуби хуманистичка перспектива позоришне умјетности.
Ако размишљамо о позоришту, о томе, шта позориште открива за будућност, можемо ли рећи да су то велике теме на узвишени, умјетнички начин?
Свака умјетност је једна пројекција за будућност. То је веома тешка тема и тешко питање. Но, у сваком случају, неко је то лијепо рекао, „да је умјетност, сјећање на будућност“.
Колико је позориште код нас поштована умјетност и колико промјене у друштву непосредно угрожавају и утичу на театар?
Могу да кажем да су кризна времена нажалост права позоришна времена, наравно, ако је ријеч о једној политичкој, социолошкој и материјалној кризи. Она, може се рећи, стимулише људе и само позориште и могу да кажем да је ово срећан период од позоришта. Наравно, као што обично бива у тој ситуацији, појављују се одређени случајеви грубог комерцијализма, али је то нус-продукт оног озбиљног што се јавља у рецимо позоришном животу Београда. То је знак, да се озбиљне теме, третирају на озбиљан начин.
Да ли и колико ово вријеме са евидентним падом духовних вриједности, утиче и колико се одражава на кризу у позоришту?
Може се без обзира на све рећи, да је тај пад духовних вриједности донекле привидан. Јер увијек је духовна вриједност и интелектуална димензија мањина и у мирним и у кризним временима. Позоришту, наравно, сметају многе ствари у друштву, али ипак, као нека понорница у сваком времену, па и у овом садашњем се развија та духовност.
Погледајмо само колико имамо пјесника, књижевника, филозофа, умјетника. Нажалост, многи су из ове техничке интелигенције отишли, али је доста њих остало, вредно ради и значајно доприноси нашој духовности.
Љуба Поповић у разговору са Ранком Павићевићем: Сликање је магичан чин
Велики број интелектуалаца, због свега што се дешава, налази се ван граница наше земље. Шта је по Вашем мишљењу главна улога интелектуалца у овом смутном времену?
Сматрам да је света дужност не заборавити свој национ и свој народ, што не значи гледати уско само на свој народ већ све народе који живе на овим просторима, а то је један мултиетнички простор. Дужност интелектуалца је да развија толеранцију и духовне снаге, и да схватимо једно једноставно правило категоричног императива Канта, да се морамо тако понашати у овоме свијету, да сваки наш чин буде такав чин који може постати морални закон. Ако тако поступамо, што није ни мало лако, иако формула дјелује једноставно, онда ћемо имати добре сусједе, поготово ако и они поступају тако.
Једино тако перспектива може бити у добросуседству и размени духовности, а не у крвавим обрачунима који не доликују нашем веку и не доликују човјеку.
Колико је то тешко остварити?
Наравно да је тешко, али, интелектуалац мора бити човјек који у својој личности спаја разум и образовање, моралне принципе и информисаност. Јер, има мудрих људи у свим слојевима друштва, али интелектуалац мора располагати одређеном количином чињеница, а за схватање смутних времена то подразумева и свијест о историји.Невоља данашњих смутних времена је што је ово доба изразито малог утицаја филозофије и филозофа, значи занемаривог утицаја интелектуалаца на сферу политичке прагме. Данас, у тренутку великих друштвених и историјских ломова, ниједан велики филозофски систем не помаже да се тај свијет разуме, боље води и истински преобрази.
Када говоримо о томе, какав је интелектуални хоризонт политичара који су на сцени?
Данас владају политичари полуинтелектуалци са неколико површно прочитаних страница из средњошколских уџбеника филозофије и зато нам свијет изгледа такав какав осјећамо на нашим плећима. Није случајно да је интелектуални хоризонт тих људи код нас а и у свијету одређен агроетиком корјења, шибе и шаргарепе. Просторима југоисточне Европе данас готово по правилу не владају државници, већ политичари, чије су сумњиве моралне вриједности јасне ако имамо на уму просту чињеницу да су, како би имали власт и у посткомунизму, као истакнути комунисти, направили идеолошки *салто мортале* недостојан вођа нација. Државници би морало данас имати изражену интелектуалну димензију да би могли водити политику као „умјетност могућног“, а не као праксу немогућног. Јер интелектуалци морају имати способност да мисле другачије и да се за то жртвују. А ако посустану, морају на својим уснама имати спремно макар неко накнадно „Ипак се окреће!“
Вратимо се поново позоришту. Правећи репертоар, да ли и колико водите рачуна о публици?
Не водити рачуна о публици, позоришно је самоубиство. Мора се стално у сваком периоду опипавати пулс публике, јер се она брзо мијења, заједно са друштвеним приликама. А и сам развој позоришта има своје законе који се заснивају на потреби смјене тема и стила. Без тога нема умјетности.
У Југословенском драмском позоришту завршавате једну веома плодну позоришну сезону. Да ли сте лично задовољни и која је то представа која је обиљежје те сезоне?
Несумњиво да представе Дејана Мијача обиљежавају сезону и ми који смо се бавили последњих година великим класицима, јако смо поносити да је један веома тежак и релативно ретком даван текст од много поштованог Његоша, а то је „Лажни цар Шћепан Мали“, текст који никада у Београду није урађен, Дејан Мијач који и сам носи црногорску крв, схватио на такав начин. Било би значајно да смо се само подухватили овог текста, а не то што смо успјели са представом овдје у Будви, у Црној Гори, а потом и у Београду.
Амир Ор у разговору са Ранком Павићевићем: Језик је дом пјесника
Доста сте путовали по свијету и видјели много представа. Који је владајући тренд у свјетском позоришту данас?
Савремени театар је електричан, постмодерна као једна не-ексклузивна естетика је још више дозволила да свако ради шта хоће. Сада цвјетају сви свијетови и прошло је вријеме театрализма и само политичког ангажовања. Ипак, највеће интересовање влада за експериментално позориште. Наравно, у свијету траје и комерцијално и класично позориште.
Колико тај тренд прати српски театар?
Српски театар тај тренд мало прати. Он је бољи у том класичном позоришту. Београд има добро позориште које се враћа класици и још увек се бави политичким, историјским позориштем.
Реците нам на крају, каква је будућност нашег позоришта?
Будућност је таква каква и прошлост. То значи у нашем случају богата умјетност која служи народу, али не на вулгаран начин. Иначе, наша позоришта још када су се рађала почетком прошлог вијека, била су дио свјетског позоришта. Она су се користила стилом свјетском традицијом, али су исто тако третирала и наше теме. Према томе, будућност ће бити на тим коријенима, отворена према себи, отворена према свијету. Увјерен сам да позориште има будућност која ће бити богата и својеврсна.
У Будви, јула 1994. године .
Извор: РТВ Будва
