Пише: Милан Милошевић
Пре седамдесет пет година Џ. Д. Селинџер, изашавши из рата с посттрауматским стресним поремећајем, стекао је славу бестселером Ловац у ражи, а његов књижевни јунак Холден Колфилд постао је алтер его “побуњеника без разлога” из генерације “беби бумера”. Потом се, избегавајући публицитет као “Грета Гарбо књижевности”, осамио у кући близу Корниша у Њу Хемпширу, што је распламсавало сензационалистичку знатижељу, трачеве и осветничко памћење њему блиских; волео је жене знатно млађе од себе и нагло је раскидао те везе; више од 50 година писао је као да трага за просветљењем, а ништа од тога није објављивао јер је то сматрао угрожавањем приватности. Умро је у 91. Његов Холден Колфилд се у 75. добро држи, кажу, захваљујући зумерима, домороцима интернета, међу којима Селинжеров језик необично снажно резонује
Рукопис Ловца у ражи, чијих је шест или више поглавља био завршио пре него што је као G. I. крочио у Француску, Селинџер је прво понудио “Њујоркеру”, на основу уговора “о првом погледу” којим се обавезао да нове приче понуди овом листу, тада сну сваког младог писца. Уредник се колебао да ли ће објављивање такве приче у осетљиво време подстицати младе људе да беже из школе и да ли је тај Холден Колфилд луд.
ЛОВАЦ, ПРЕТХОДНИК БУНТОВНИКА БЕЗ РАЗЛОГА
Ипак, Ловца у ражи је 16. јула 1951. објавила издавачка кућа “Литл, Браун и компанија”, чији уредник је био Џон Вудберн. Готово одмах након објављивања, постао је бестселер. За живота Џ. Д. Селинџера продато је, кажу, шездесет пет до седамдесет милиона примерака, што је више него што је у Русији продато Толстојевих књига.
Код нас је књига штампана исте године, 1951, тада под насловом Ловац у житу, у преводу Николе Кршића, а прецизни Драгослав Андрић се 1987. одлучио за тачнији превод Ловац у ражи.
Овај роман је 1951. објављен као књига за одрасле. У “Њујорк тајмсу” хваљен је као “необично бриљантан”, а седам месеци остао је на “Тајмсовој” листи бестселера.
Вилијам Фокнер је обожавао ту књигу. У време када је објављена, већ је ишчезавала послератна радост победника, добро илустрована на чувеној фотографији пољупца морнара и девојке на њујоршком Тајмс скверу.
Почиње Хладни рат. Избија корејски сукоб.
Испоставља се да су вољена деца родитеља Славне генерације нервозна и незадовољна због изневерених очекивања. Селинџер је описао тинејџерску анксиозност пре него што су се појавили Елвис Присли или Џејмс Дин у улози бунтовника без разлога.
Као залутали адолесцент рањене душе, Холден Колфилд није био сам у култури педесетих година 20. века. О томе, свака на свој начин, говоре књиге Лоше семе (1954) Вилијама Марча, Лолита (1955) Владимира Набокова, Бунтовник без разлога Николаса Реја (1955) или Завођење невиних (1954) Фредерика Вертама, који је довео до оснивања Управе за стриповски кодекс (Comic Code Authority, CCA)…
Рањено разочарање тог Холдена Колфилда, његов доживљај маторих лажњака, поредили су са сопственим изневереним очекивањима многи од оних беби бумера који су расли уз “Џи Ај Џоа” (G.I. Joe), пластичну играчку од око 29 цм, коју је компанија произвођача оловака Hassenfeld Brothers назвала по филму из 1945. The Story of G. I. Joe (Прича о G. I. Џоу, обичном америчком војнику), у којем је глумио Роберт Мичам.
У следећој деценији, у промењеној културној клими због рата у Вијетнаму, G. I. Joe је (привремено) пензионисан када је почео контракултурни и политички талас тог генерацијског протеста током Лета љубави 1967. у Лос Анђелесу, а наставио се окупацијама неколико универзитета и антиратним маршевима. У публикацији Смитсонијана се бележи да је у касним 1960-им, услед пораста противљења војсци, сам бренд G. I. привремено скрајнут.
Између 1961. и 1982. Ловац је био највише цензурисана књига у средњим школама и библиотекама у Сједињеним Државама, а истовремено друга књига о којој се најчешће предавало у америчким јавним школама, зато што је тај роман говорио о адолесцентној отуђености језиком адолесцената.
Ловац у ражи је оспораван углавном због Холденовог вулгарног сленга, потом због сексуалних референци, због богохуљења, поткопавања породичних вредности и моралних кодекса, подстицања побуне, промоције пића, пушења, лагања, промискуитета и сексуалног злостављања. Три члана школског одбора у држави Вашингтон 1978. подржала су забрану и тврдила да је књига део “опште комунистичке завере”, што је можда био ехо макартизма који се распламсавао 1950-их. Цензорска реакција углавном није претходила уласку Ловца у школе, већ је покушавала да га избаци из већ успостављене наставне праксе.
Професорка америчких студија на Калифорнијском универзитету Памела Хант Стајнл у есеју “Хладни страх: контроверзе око цензуре романа Ловац у ражи и амерички карактер у послератном периоду” налази да, када су почетком шездесетих почеле веће локалне цензорске кампање, међу 60 документованих случајева, Ловац је већ био обавезна лектира у 12 школа, препоручена лектира у 36, а присутан у школском систему у још 11.
Каснији критичари нису пропуштали да кажу да је Марк Дејвид Чепмен (1955), бивши психијатријски пацијент из Хонолулуа који је два пута покушао самоубиство, као и да легално промени име у Холден Колфилд, 1980. убио Џона Ленона, а када је ухапшен, држао је примерак књиге Ловац у ражи на којој је написао “Ово је моја изјава”. Један од таквих типова Џон В. Хинкли млађи је покушао атентат на Роналда Регана.
Адам Гопник, писац и есејиста “Њујоркера”, критиковао је Дејвида Шилдса и Шејна Салерна, ауторе веома разглашене биографије Селинџер, због тога што инсистирају на томе да Чепмен није био само луди халуцинант, већ на свој погрешан начин проницљиви читалац, који реагује на то што се у Ловцу у ражи реч “убија” појављује са злослутном учесталошћу.
По Гопнику, ниједан писац не би могао моралне плусеве и минусе тако уредно, по колонама, да уреди и одвоји једне од других као Селинџер. Фиби, Дебела Дама, Есме, невиност и мала домаћа просветљења су добре. Насиље, војска, окрутност су лоши.
Селинџер јесте очигледно био оштећен ратом, као и многи из те генерације, али тврдња да то “објашњава” све што је написао после тога, представља “врсту психијатрије од пет центи која даје лоше име ситнишу, никелсима”, пише он.
ОД ПОКУШАЈА ДА БУДЕ ПРИМЕЋЕН ДО ПОКУШАЈА ДА НЕСТАНЕ
Џон Апдајк је приметио да је Џ. Д. Селинџер написао ремек-дело Ловац у ражи, препоручујући читаоцима који уживају у књизи да позову аутора; затим је провео следећих 20 година избегавајући телефон. Дејвид Шилдс и Шејн Салерно, у биографији Селинџер написаној на основу разговора са 200 Селинџерових савременика, пишу да је Џ. Д. Селинџер провео десет година пишући Ловца у ражи, а да се до краја живота кајао због тога. Коначно, биограф Кенет Славенски каже да је Џ. Д. Селинџер провео прву трећину живота покушавајући да буде примећен, а остатак покушавајући да нестане.
Ловац у ражи је донео Селинџеру тренутну славу за којом је као младић́ ватрено жудео, када се на факултету хвалио својим књижевним талентом. Али када је успех постигао, брзо је схватио да ту славу не жели. Одбио је да учествује у промоцији и рекламирању књиге, није желео ни да се она пошаље рецензентима. Захтевао је да се његова фотографију на заштитном омоту уклони из наредних издања, као и свака напомена о његовом јеврејском и ирском пореклу. Наредио је свом агенту да спали сва писма обожавалаца.
Зарадио је 1948. нешто новца продавши Дарилу Зануку филмска права за своју кратку причу Ујак Вигили у Конектикату, коју је објавио у “Њујоркеру”, а на основу које је снимљен сентиментални филм Моје лудо срце. Главна глумица Сузан Хејворд била је номинована за Оскара, а насловна песма је освојила Оскара, али Селинџер је сматрао да је филм толико лош да више никада није био ни у искушењу да прода филмска права.
Када је Елија Казан затражио дозволу да адаптира Ловца у ражи за Бродвеј, Селинџер је одбио, наводно уз образложење да то Холден не би одобрио.
Критичар “Њујорк тајмса” пише да је Ловац можда најчистији пример великог америчког романа, делимично и зато што никада није екранизован иако су сви, од Билија Вајлдера до Стивена Спилберга, покушавали да обезбеде права.
ГРЕТА ГАРБО КЊИЖЕВНОСТИ
Да би се склонио од публицитета, отишао је у Енглеску на два месеца, следеће године на Флориду, па потом у Мексико.
На свој 34. рођендан, 1. јануара 1953. Селинџер, који је живео у Источној 57. улици на Менхетну, побегао је из књижевног света на имање од 90 хектара на шумовитом брду у Корнишу, у Њу Хемпширу, као да испуњава Холденову жељу да себи сагради “малу колибу негде са новцем који је зарадио и да тамо живи до краја живота”, далеко од “било каквог проклетог глупог разговора са било ким”. Кућа у коју се преселио није имала текућу воду, струју ни телефон.
У првим месецима у Корнишу дружио се са комшијама. “Њујорк Тајмс” цитира девојку која га је упознала у библиотеци Дартмута средином 70-их, а потом и ручала са њим, која је рекла да је Селинџер углавном причао о својој макробиотичкој исхрани, холистичкој медицини и својој башти.
Његов дом је у почетку био отворен за ученике средње школе у суседном граду Виндзору, преко границе округа у Вермонту. Куповао би им пиће и оброке и често их је колима враћао кући.
Његово пријатељство са локалним тинејџеркама завршило се када га је једна од њих убедила да разговара са њом за средњошколску страницу локалних новина “The Claremont Daily Eagle”. На питање у интервјуу да ли је Ловац у ражи аутобиографски роман, рекао је: “Моје детињство је било веома слично дечаковом из књиге и било је велико олакшање причати људима о томе.”
Кад се интервју појавио на насловној страни локалног листа, Селинџер је био бесан, осећао се изданим и прекинуо је сваки контакт са тим тинејџерима.
Што је више тражио приватност, то је постајао славнији, посебно након појављивања на насловној страни њузмагазина “Тајм” 1961, на којој је његов портрет нацртан јер није дозвољавао да буде фотографисан.
Годинама су новине, такорећи спорта ради, слале репортере у Њу Хемпшир у нади да ће га видети. Јављали су да Селинџер повремено посећује Вилијама Шона, уредника магазина “Њујоркер”, самотњака себи сличном, али да су у таквим приликама избегавали да седну за Шонов уобичајени (и веома јавни) сто у “Алгонкину”, недалеко од Тајмс сквера у Њујорку, чувеном састајалишту њујоршких писаца, новинара и уредника – већ су се састајали испод сата у старом њујоршком хотелу “Билтмо”, код Гранд сентрал станице, месту састанка генерација ученика и студената. Ту је и његов књижевни јунак Холден заказао неки сусрет. Хоће рећи да се крио у маси људи у Њујорку, на Менхетну.
Џ. Д. Селинџер се неизбежно описује као “најприватнији човек у Америци” (“Есквајер”) или “најприватнија од књижевних личности” (“Њујорк Тајмс”). Амерички онлајн магазин “Слејт” пише да је Селинџер постао Грета Гарбо књижевности. Неки су га поредили с Хауардом Хјузом, милијардером, инвеститором, авијатичаром, филмским продуцентом, режисером, инжењером и заводником који је сломио срце Кетрин Хепберн и Ави Гарднер, а завршио живот у самоизолацији и страховима од болести.
“Слејт” пише да се Селинџер, када је изгледало да ће бити заборављен, поново накратко појављивао, само да подсети јавност како жели да га оставе на миру.
Мистерија којом се окружио голицала је машту његових поштовалаца. Селинџеролози су неуморно, у одсуству икаквих стварних доказа, умножавали теорије о томе да годинама није написао ни реч; да је попут лика у роману Стивена Кинга Исијавање, писао исту реченицу изнова и изнова; да је, попут Гогоља на крају живота, писао продуктивно, али да је онда све спалио; да пише и објављује, али под другим именом. Којим, нико није знао.
РАЈХОВ ОРГОНСКИ АКУМУЛАТОР
Селинџер је критиковао лекаре, музичаре, феминисткиње, политичаре и издавачки естаблишмент. Његови текстови говоре да је он био човек веома широких интересовања и, ако се може рећи, религијског синкретизма. Његов књижевни јунак Симор Глас је страствени читалац свега што је могао да дохвати, Упанишада и Дијамантске сутре, Мајстора Екхарта и античке песникиње Сапфо, хришћанских јеванђеља, Серена Кјеркегора и Антона Чехова.
Селинџеров интерес за исток почиње пре “источњачког бума”, пре Лета љубави 1967. А његова ћерка Маргарет пише и да је њен отац седео сатима у оргонској кутији Вилхелма Рајха. Ако је податак о Селинџеровом коришћењу Рајховог оргонског акумулатора тачан, то значи да га је занимала и једна неортодоксна психолошка теорија, прилично далека од ведантске норме о сексуалној уздржаности.
Вилхелм Рајх, психоаналитичар фројдовске школе, објашњавао је у књизи Масовна психологија фашизма (Massenpsychologie des Faschismus из 1933) како се политичка ауторитарност и сексуална репресија међусобно хране.
Кад је од Хитлера побегао у Норвешку, па у Америку 1939, направио је у децембру 1940. први “оргонски акумулатор”, кутију људске величине, високу пет стопа, од више слојева шперплоче обложене каменом вуном и лимом у којој се онај ко у њој седи го излаже концентрацији космичке енергије, или “оргонске енергије” која утиче на либидо.
Сазнавши да је без лиценце за бављење медицином направио 250 акумулатора, Америчка агенција за храну и лекове (ФДА) је закључила да се ради о “превари првог реда” и 1947. забранила међудржавне пошиљке оргонских акумулатора и пратеће литературе. Због кршења забране и непоштовања суда 1956. Рајх је осуђен на две године затвора. Умро је у затвору од срчане инсуфицијенције.
У биографској литератури о Вилхелму Рајху наводи се иначе да су његове оргонске акумулаторе користили многи актери америчке културне авангарде 1950-их и 1960-их: Сол Белоу, Ален Гинсберг, Жак Керуак, Норман Мајлер…
СЕЛИНЏЕР И МЛАДЕ ЖЕНЕ
Пол Александер (Paul Alexander — Saliger: A Biography, 1999) Селинџера назива “једином личношћу у двадесетом веку која није желела да му се напише биографија”, па онда описује како је он развио специфичан образац привлачности према веома младим женама, са 22 године према Уни О’Нил, великој предратној љубави; са 27 према Силвији Велтер, Немици с којом се оженио после рата и брзо поништио брак; са 30 према четрнаестогодишњој Џин Милер, отелотворењу његове фасцинације адолесценткињама; са 37 према Клер Даглас, његовој другој супрузи и мајци његово двоје деце; са 53 према осамнаестогодишњој Џојс Мејнхард, па са 73 према 40 година млађој Колин О’Нил, са којом је провео своје преостале земаљске дане.
Са 62 године написао је и писмо обожаватеља 36-годишњој глумици Илејн Џојс, коју је видео у ТВ серији Господин Мерлин. То је, како пише “Слејт”, прерасло у дугогодишњу аферу. Неколико година касније, наводно је био фасциниран лепом Кетрин Оксенберг, која је тада глумила у ТВ серији Династија, па је и отпутовао у Калифорнију и појавио се на сету, одакле је, према биографу Ијану Хамилтону, “морао бити испраћен”.
ЦРВЕНКАПА, БЕЗ ЛОВЦА
Џин Милер је имала само 14 година када је упознала 30-годишњег Селинџера у Дејтон Бичу, на Флориди, 1949. Био је очаран њеном младошћу и детињом разиграношћу на обали океана. Селинџера је занимало све што је Џин Милер имала да каже, док су шетали и разговарали, слушао ју је као да је најважнија особа на свету. Џин Милер је то годило јер јој нико никада раније није посвећивао толико пажње.
Дописивали се наредних пет година, на ужас мајке Џејн Милер која је бацила многа Селинџерова писма пре него што их је ћерка могла прочитати. Џин Милер је описала везу као “бесполну”, рекавши: “Били смо пријатељи. Били смо другари. Секс није био део тога”.
Када је напунила 20 година, док су били заједно у Монтреалу, Џин Милер је, на своју иницијативу, изгубила невиност са Селинџером, а он је изгубио интерес за њу. Њихова веза је окончана већ следећег дана. Селинџер послао Џин Милер раним летом кући.
Дејвид Шилдс и Салерно су покушали да реконструишу образац по коме је Селинџер са веома младим женама најпре успостављао интензивне емоционалне платонске или конкретније везе, идеализујући их, а након сексуалних или емоционалних компликација у пет од седам случајева Селинџер је нагло те везе прекидао.
Крај бајке у старијој верзији Црвенкапе, коју је у књизи Приче и бајке из старих времена с поуком забележио Шарл Перо (Charles Perrault, класичарски зачетник модерне европске бајке) крајем 17. века, каже како, вук поједе Црвенкапу и крај – нема ловца ни спасавања. У тој верзији, како тумачи аустријско-амерички психоаналитичар Бруно Бетелхајм у Значењу бајки (1976), њено страдање делује као сурова казна за попуштање сопственим ид-импулсима или сексуалној радозналости.
Новинар Стивен Б. Шепард, на питање зашто су му младе жене хрлиле у загрљај упркос разлици у годинама, каже: “Био је познат, славан. Неке младе жене привлаче познати мушкарци”.
Дијана Шмит, историчарка уметности са Универзитета Квинс, пише како није тајна да је Џ. Д. Селинџера привлачио одређени тип жене: младе, невине и сексуално неискусне. Иако су ове везе обично изазивале неодобравање посматрача, Селинџерове намере су, по оцени Дијане Шмит, вероватно биле чисте – он није желео да повреди или искористи ове жене, већ да је у жељи да пронађе младу девојку коју ће волети, штитити и са којом ће живети до краја живота, подлегао сопственом “комплексу ловца у ражи”.
Наставиће се….
Извор: Време
