Пише: Крејг Мари
Превод: Журнал
Предсједник Индије и заговорник хиндутоа идеологије, Нарендра Моди, искористио је терористички напад у Кашмиру као повод да поништи Споразум о водама Инда из 1960-их — циљ коме је тежио годинама. Верзија догађаја коју је понудила Индија, у којој су, иронијом, већина жртава били муслимани, прихваћена је од стране западних влада без икаквих доказа, готово по аутоматизму. У времену у ком живимо, лажне заставе ничу на све стране. Сјетимо се само тврдњи да је најразорнија ракета коју је Хамас икад испалио погодила искључиво Палестинце у болничком кругу, или да је најсмртоноснија ракета коју је испалио Хезболах убила само друску дјецу. Што се тиче догађаја у Кашмиру, лично остајем уздржан и отвореног ума.
Модијева политика укидања аутономије
Оно што је, међутим, извјесно — јесте да је укидање Споразума о водама Инда дугорочни и промишљени стратешки циљ Модијеве политике. Ријека Инд снабдијева око 80% потреба пакистанске пољопривреде водом, а те количине су већ сада недовољне. Доњи ток ријеке пати од убрзане салинизације, јер се море незадрживо увлачи у плодна подручја која су некад била под водом велике ријеке. Посјетио сам доњи Синд прије пет година и видио поља прекривена кором бијеле соли — мртву земљу гдје је некад бујао живот.
Индија данас контролише око 70% дотока Инда ка Пакистану, што представља више од половине воде коју користи пакистанска пољопривреда. Та хидролошка надмоћ, коју је Моди одувијек намјеравао политички капитализовати, постаје све извјеснији инструмент геополитичког притиска.
У септембру 2016, као одговор на претходне насилне сукобе у Кашмиру, Моди је покренуо паролу „Крв и вода не могу тећи заједно“ и запретио обуставом дотока воде из Инда према Пакистану.
Повећао је индијско преусмјеравање воде са притока Равија, Беаса и Сутлеџа и поново активирао пројекат канала Тулбул. И 2019. и 2022. године, током изборних кампања у Харајани, Моди је држао оштре говоре у којима је пријетио да ће прекинути доток воде која се „узалуд троши на Пакистан“.
Године 2023, Моди је званично обавијестио Пакистан о индијској намјери да преиспита Споразум о водама Инда, а исто је поновио и 2024. године када Пакистан није одговорио. У оба наврата, Индија је као један од три разлога за ревизију навела „контратероризам“ (преостала два су заштита животне средине и производња хидроелектричне енергије).
Како се контратероризам тешко може довести у везу с пољопривредном расподјелом воде, ово указује на Модијеву склоност ка политичком позерству и драматичним гестовима.
Моди нема физичку моћ да заустави ријеку Инд, али има могућност да краткорочно преусмјери већи дио њеног тока ка индијском наводњавању и складиштењу, што је сасвим довољно да изазове тренутне потешкоће у Пакистану.
Индијски медији већ са одушевљењем дочекују ту идеју. Ипак, дугорочно, значајнија промјена у расподјели воде из Инда захтијевала би озбиљну нову инфраструктуру унутар Индије. Такви пројекти, међутим, не само што би били економски одрживи, већ би вјероватно уживали огромну популарност међу Модијевом хиндутоа базом — и као симбол индијског развоја, и као средство наношења штете Пакистану.
Године 2019, Моди је укинуо члан 270 индијског устава који је Џаму и Кашмиру обезбјеђивао посебан аутономни статус, формално их инкорпоришући у саму Индију. Урадио је то упркос чињеници да устав изричито наводи да се таква мјера може спровести једино уз сагласност „уставотворне скупштине државе“.
Та скупштина, међутим, више није постојала, јер је била замијењена „законодавном скупштином“. Моди се позвао на другу уставну одредбу како би замјенио појам „уставотворна“ са „законодавна“ — што на први поглед може дјеловати као правно прихватљив потез.
Али након што је суспендовао Законодавну скупштину, Моди је потом тврдио да су њене надлежности сада прешле у руке гувернера — функционера кога је сам именовао.
На тај начин је Моди — у суштини — сам са собом постигао „сагласност“ да укине аутономију индијског Кашмира. Тај потез није имао значајну подршку међу 97% муслиманског становништва региона, а праћен је жестоком репресијом — заправо, потпуним закључавањем — као и урушавањем некад живе туристичке привреде Кашмира.
Истовремено, укинуо је и одредбу која је до тада спријечавала не-Кашмирце да купују земљу у региону. Самим тим, управо је Моди директно одговоран за распламсавање етничких, политичких и вјерских тензија у Кашмиру.
Подјела из 1947. године
Општеприхваћено је мишљење да је садашње стање у Кашмиру — дијелом у Индији, дијелом у Пакистану, с мањим дијелом под контролом Кине, а при томе у индијском дијелу доминира дубоко незадовољно муслиманско становништво — посљедица катастрофалне британске подјеле Индије 1947. године.
Међутим, стварна одговорност Британаца за трагедију модерног Кашмира сеже један вијек дубље у прошлост, до 1846. године.
Кашмир је био дио Дуранијског афганистанског царства од 1758. до 1819. године, када га је освојило Сикх царство под вођством махараџе Ранџита Сингха. Сингх је био веома опрезан и досљедно постављао муслиманске гувернере над муслиманским земљама, укључујући и припаднике саме династије Дурани. Током Првог авганистанског рата савезништвом је стао уз Британце и послао трупе, укључујући и кашмирске одреде, у помоћ британској инвазији 1839. године.
Међутим, након Сингхове смрти и грађанског рата око насљеђа, Британци су напали Сикх царство под изговором да „враћају стабилност“. Послије битке код Собрaона, Британци су анектирали земљу између ријека Беас и Рави, а Уговором из Амритсара 1846. године продали су Џаму и Кашмир бившем сикховском вазиру, Гулабу Сингху, за 50 лака (пет милиона) рупија.
Гулаб Сингх је био посебно окрутна личност, познат по изразито макијавелистичкој улози у сикховском двору Ранџита Сингха и његових непосредних насљедника, а новац којим је платио Британцима за земљу био је, наравно, украден из сикховске државне благајне. Тако је, у суштини, платио Британцима украденим новцем за земљу коју су Британци управо били отели.
Џилијан Тет: Трамп тестира спремност Американаца да трпе недаће
Тако је настала та необична, сектарским напетостима прожета ситуација у којој су муслиманске територије Кашмира и Џамуа имале хиндуистичког владара (Гулаб Сингх био је хиндуиста из догра клана). Тај историјски апсурд био је директан узрок катастрофалне подјеле те територије коју су Британци извели стотину година касније, током подјеле Индије.
Невјероватно је често да су данашњи сукоби узроковани дјеловањем Британске империје, чије посљедице одзвањају кроз вјекове и настављају да производе зло кроз генерације. Подједнако је често и то да је врло тешко наћи анализе које откривају праву истину у позадини тих сукоба.
Крејг Мари је аутор, новинар и активиста за људска права. Био је британски амбасадор у Узбекистану од августа 2002. до октобра 2004. и ректор Универзитета у Дандију од 2007. до 2010. Његов рад у потпуности зависи од подршке читалаца. Претплате за наставак овог блога су добродошле и срдачно захваљујемо на свакој подршци.
Извор: Consortium News
