Ловац у ражи између кварних бумера и чедних зумера
Пре седамдесет пет година Џ. Д. Селинџер, изашавши из рата с пост трауматским стресним поремећајем, стекао је славу бестселером Ловац у ражи, а његов књижевни јунак Холден Колфилд постао је алтер его “побуњеника без разлога” из генерације “беби бумера”. Потом се, избегавајући публицитет као “Грета Гарбо књижевности”, осамио у кући близу Корниша, у Њу Хемпширу, што је распламсавало сензационалистичку знатижељу, трачеве и осветничко памћење блиских; волео је жене знатно млађе од себе и нагло раскидао те везе; више од 50 година писао је као да трага за просветљењем, а ништа од тога није објављивао јер је то сматрао угрожавањем приватности. Умро је у 91. Његов Холден Колфилд се у 75. добро држи, кажу, захваљујући зумерима, домороцима интернета, међу којима Селиџеров језик снажно резонује
Године 1953. тридесетједногодишњи Селинџер био је на забави када је у супротном углу собе угледао шеснаестогодишњу Клер Даглас, ћерку енглеског ликовног критичара Роберта Лангдона Дагласа, студенткињу друге године на Редклифу (тада сестринској школи Харварда, где су студенти били само мушкарци). Од њене пријатељице је добио њену адресу и започели су везу која се претежно састојала од писама и телефонских позива. Када би Клер Даглас с времена на време посећивала Селинџера, спавала би у његовом кревету, али њихова веза је била искључиво платонска.
Селинџер је на неко време био заћутао, па се Клер удала за човека по имену Мокер, са којим је била у срећном браку све док Селинџер није одлучио да се врати. Тада је напустила студије и дошла у Корниш у Њу Хемпширу да живи са њим повучено. Венчали су се 17. фебруара 1955, а за венчање јој поклања примерак приче о Френи Глас.
Мокер, први муж Клер Даглас, био је побожни хришћанин па се, док је била у браку са њим, Клер интересовала за хришћанство. Удајом за Селинџера прихватила је веданту, један од система индијске филозофије. Заједно су проводили поподнева медитирајући, вежбајући јогу и читајући свете ведантске текстове.
У уводу у књигу Подигните високо кровну греду, тесари (1963) Селинџер ће читаоца замолити да ако жели да посвети пажњу тој књизи, замисли да је посвета подељена на четири дела – по један за Клер, за његово двоје деце и за самог читаоца. То је књига у којој је цитирао античку лирску песникињу Сапфо са Лезбоса, често проглашавану за десету музу: “Високо подигните кровну греду, тесари. Као Арес стиже младожења, много виши од високог човека…”
“Читавог дана читао сам стихове из Веданте. Брачни другови треба да служе једно другом. Уздижу се, помажу, подучавају, јачају једно друго, али пре свега да служе. Децу да подижу часно, с љубављу, али да их не везују за себе…”
Његова ћерка Маргарет Селинџер у књизи Ловац на снове (Dream Catcher 2000) готово осветнички указује да се стварни живот њеног оца разликује од књижевне фикције. Пише да су њени родитељи живели у том дивљем и шумовитом месту, у свету лепих снова, а да нису могли и нису хтели да се носе са стварношћу. Њен отац, познати писац, један од оних људи који не могу ни да завежу пертле, лебдео је између сна и ноћне море, попут љуљашке изнад понора.
Тврди да је замолио њену мајку да не носи пртљаг са собом у Корниш, како је ништа не би подсећало на бивши студентски живот. Уништила је све своје папире, укључујући драме које је до тада написала. Са потпуним презиром је гледао на њене односе са пријатељима и рођацима. Ругао се свакоме ко би могао да јој постане пријатељ, као и њеним наклоностима.
Пре него што су се венчали, мајка и отац су се често дружили са његовим пријатељима путујући у Њујорк или Бостон. Након удаје, она је била толико изолована од свега и свих да је почела да се осећа као затвореник. У усамљеној кући без грејања и топле воде, Селинџер је захтевао да му млада супруга кува сложене, здраве оброке и пере постељину два пута недељно. Веровао је да без ових услова неће доћи до креативног просветљења.
Од тренутка када се родила, Маргарет каже да је била препуштена сама себи. Дружила се с дрвећем. Најближи суседи били су седам старих, маховином прекривених надгробних споменика. Као мала је много плакала, а како њен отац није могао да поднесе детињи плач, саградио је кабину далеко у шуми, да би на миру писао.
Једном се, каже, поверио пријатељу да је за њега писање служба и пут ка вишој истини и просветљењу. Када би сишао да комуницира са обичним смртницима, умео је да буде забаван, пун љубави и пажљив; поседовао је невероватан шарм, али тешко несрећницима који су се усудили да прекину његове креативне потраге. Био је склон да тако нешто сматра светогрђем.
Маргарет пише да је у детињству често била болесна, али да је Селинџер одвраћао Клер од тражења медицинске помоћи и лечио децу акупунктуром, дрвеним иглицама, а да се чудио што су његова деца и њихова мајка толико осетљиви на бол. Тврдила је да је у сопственом лечењу примењивао хомеопатију и да пио сопствени урин.
Према Маргаретином писању, једне зиме много година касније, мајка јој је признала да је на ивици нервног слома. Током путовања у Њујорк са Селинџером, Клер је узела Маргарет из хотела и побегла. Неколико месеци касније, Селинџер ју је убедио да се врати у Корнвол. На крају је 1966. у тужби ради развода Клер Даглас тврдила да би “наставак брака озбиљно нарушио њено здравље и угрозио њен разум”.
Селинџер и Клер Даглас разводе се након 12 година брака, у септембру 1966. Након што је Маргарет објавила књигу, Селинџер је с ћерком прекинуо сваки однос и тако је остало до краја његовог живота.
Метју Мет Селинџер, друго дете Џерома Селинџера и Клер Даглас, рођен је 13. фебруара 1960. Он је остао у доживотном пријатељству са својим оцем и жестоко је чувао његову приватност. У писму “Њујорк Обзерверу” написао је да његова сестра има “проблематичан ум” и да он не препознаје човека којег она описује у својој књизи.
SUMMER OF LOVE 1967
У то време разведен, аутор Ловца у ражи био је самотњак који није био посебно политички настројен. Није учествовао у контракултурном хепенингу оних који су расли уз његове јунаке, такозваном Summer of love1967.
На терену за поло парка Голден Гејт у Сан Франциску 4. јануара 1967. скупило се 20.000 до 30.000 људи на масовном контракултурном скупу “Хуман Бе-Ин”. Назив је био игра речи настала по узору на sit–ins покрет за грађанска права, облик протеста у којима демонстранти заузму неко место и не напуштају га до испуњења захтева. Организатори су покушавали да споје хипике из четврти Хејт-Ешбери Сан Франциска са политичким активизмом студената Универзитета Беркли, који су бранили место окупљања у кампу. Скуп у поло парку је био одговор на одлуку гувернера Калифорније да у октобру 1966. забрани употребу психоделичне дроге ЛСД.
Окупљенима су се обратиле иконе контракултуре као што су Тимоти Лири с чувеном формулом “Turn on, tune in, drop out” (Укључи, подеси, изађи) која је постала практично слоган нове контракултуре, Ален Гинсберг и Гери Снајдер.
Слободна љубав је била прихваћена и пре масовног доласка гуруа, медитације и индијске духовности у америчку омладинску културу. Нови облици рокенрола пулсирали су радио-таласима.
Након што је 1965. у САД дошао Бактиведанта Свами Прабупада, оснивач-учитељ Међународног друштва за свест о Кришни – духовни покрет Харе Кришна, “Харе Кришна, Харе Кришна” постаје звук њујоршких и калифорнијских улица и део тадашње поп културе. У периоду 1967–1970. следи најезда индијских гуруа у Америку. Члан Битлса Џорџ Харисон је у то време упознао индијског музичара Равија Шанкара и учио свирање на ситару који су Битлси користили у песми Norwegian Wood (1965). Харисон је 1967, са децом цвећа у пратњи, свирао нешто источњачко током сесије у парку Голден Гејт.
Наступили су легендарни рок бендови попут Grateful Dead и Jefferson Airplane. То мирно окупљање било је увод у “Лето љубави”. Касније те године, привукавши хиљаде младих у Сан Франциско, Џоан Баез је седела на углу улица Хејт и Ешбери и певала.
Лето љубави 1967 (Summer of love1967) у Америци одјекује као у Паризу Сорбона 1968, мада после велике журке са хипицима, децом цвећа, долази период интензивнијих социјалних протеста беби бумера (окупација Берклија, сукоби на конвенцији Демократске странке у Чикагу, антиратни протести, црначки маршеви, протести против рата…)
Ангус Џонстон, историчар са Универзитета Њујорк и заговорник америчког студентског организовања на порталу StudentActivism.net пише драгим твитер избеглицама (Hello fellow Twitter Refugees) како не зна када је први пут прочитао Ловца у ражи. Вероватно је то било у основној школи. Џонстон објашњава да је тада знао за Елвиса Прислија и Бадија Холија, али још увек није видео Бунтовника без разлога, тако да је Холден Колфилд био његово прво право упознавање са отуђењем тинејџера 1950-их. “Када десничари носталгично размишљају о ‘једноставнијем времену’ мита о педесетим, сегрегација и сексизам су стандардни одговори. Али Холден Колфилд ме је рано научио да та ера није била пикник чак ни за беле дечаке. Никада нисам поверовао у идеју да су педесете године прошлог века биле златно доба, а највише захваљујући Холдену Колфилду.”
Луис А. Рупрехт, професор религијских студија на Државном универзитету Џорџије у Атланти, оценио је да је књига Ловац у ражи била много више од манифеста за публику средњих тинејџерских година, ужаснуту огромним утицајем “лажњака” у свету одраслих. Била је то прича о осетљивој души неприлагођених која упозорава.
Амерички писац кратких прича Филип Рот је 1974. године написао да су млади у Селинџеровим јунацима препознавали сопствене проблеме и осећања отуђености.
ОСАМНАЕСТОГОДИШЊА ЏОЈС МЕЈНАРД СЕ ОСВРЋЕ НА СВОЈ ЖИВОТ
Џојс Мејнард, бруцошкиња Универзитета Јејл, имала је 18 година када је 23. априла 1972. у магазину “Њујорк тајмс” објавила есеј пун сарказма и туге под насловом “Осамнаестогодишњакиња се осврће на свој живот”, у коме је говорила као да је невероватно уморна од живота.
Фотографија на насловној страни тог недељног додатка “Њујорк тајмса” је показивала спонтану, рано сазрелу девојку без шминке, крупних очију, ситне грађе, малих груди, тамне рашчупане косе с несташним шишкама и пркосним осмехом, у изношеним, широким фармеркама и сивом џемперу… “Њујоркер” пише да је Џојс Мејнард иначе током свог првог семестра на Јејлу убедила омладинску ревију “Севентин” да је одвезе авионом у Форт Ворт у Тексасу, ради учешћа на избору за Мис Тинејџ Америке.
Џојс у “Њујорк тајмсу” пише како свака генерација мисли да је посебна – њени бака и дека јер се сећају коња и кочија; родитељи Велике депресије, они старији од ње су познавали Црвени страх Кореје, Чака Берија и битнике. Њена старија сестра је посебна јер је припадала првој генерацији тинејџера – пре њих људи у тинејџерским годинама су били адолесценти.
Џојс каже да припадници њене генерације, као претерано анксиозни пацијенти на анализи, чувају трауме свог детињства: кубанску ракетна кризу и Кенедијево убиство, начин на који удовица Џеки Кенеди преживљава трагедију, последњи поздрав Кенедијевог малог сина Џон-Џона и убиство пред камерама атентатора Освалда.
Никада није могла да замисли како превише хладна, смирена и савршена Џеки Кенеди иде у купатило. Књига о њој је пуна слика у боји: Џеки у беспрекорној жутој ланеној хаљини слика; Џеки на плажи са Каролином и Џон-Џоном; Џеки јаше слонове у Индији и Џеки, у дугој белој хаљини, поздравља Хрушчова као Снежана која дочекује једног од седам патуљака.
“Не, ја нисам издала Џоан (Баез) у свом обожавању. Џоан је била лепа, али људска као и ми; а Џеки је била магична. Када се, годинама касније, удала за грчког бродовласника Оназиса (којег назива Румпелштилхен – као лик из Гримове бајке), осећала сам се као дете које открива, у фиоци свог оца, костим Деда Мраза.”
На тада често питање “Где сте били када сте чули?” Џојс Мејнард одговара да је 22. новембра 1963. кад је у Даласу убијен Кенеди, за њу била рођенданска забава која је морала бити отказана, а Армстронгов ход по месецу током мисије Аполо 1969. означила је њена прва пуна лименка пива.
Најмање годину дана, вероватно и дуже, опседнута је дијетама и мршавошћу.
“Када говорим о сексу, обраћам се трећем лицу, говорећи о ‘стиду невиности’ који посматрам у кампусу – неспособна да признам да сам посрамљена девица – ја сама.”
Пише да припада генерацији неиспуњених очекивања. “‘Кад будеш старија’, обећала је моја мајка, ‘моћи ћеш да ставиш кармин.’ Али када је дошло време, наравно, кармин се није стављао.”
“Кад будемо велики, играћемо тако”, шапутали су она и њени пријатељи гледајући како Чаби Чекер извија песму American Bandstand, али каже да нису наследили никакве плесне кораке, већ да је њихов плес био млитаво, безоблично слегање раменима уз разблажену музику која ретко тера ноге да тапкају…
“‘Само сачекајте док не будемо могли да гласамо’, рекла сам, препуна жара, спремна да постим, смрзавам се, марширам и умрем за мир и слободу док је Џоан Баез, боса, певала We Shall Overcome. Па, сада можемо да гласамо и довољно смо стари да идемо на скупове, куцамо на врата и машемо транспарентима, и одједном то више није важно.”
Каже да су у Америку дошли Битлси, али не они симпатични двојници у одговарајућим оделима са фризурама и песмама које су их терале да плачу, већ као лоша шала – остарели, брадати, нескладни.
“А Вијетнамски рат смо наследили одмах након врха таласа – прекасно да спалимо регрутационе картице и прерано да не будемо регрутовани. Дечаци из 1953 – моје годиште – биће последњи који ће отићи…”
У свету у коме су им војни званичници говорили: “Морали смо да уништимо село да бисмо га спасли”, Диланови стихови за њене вршњаке имају чудан смисао, не разумеју их, не повређују њихова осећања јер су, каже, навикли на нелогичне ствари и ништа не схватају превише озбиљно.
Лежерна касапска операција у филму MASH, црни хумор Курта Вонегута и омот албума који приказује Џона и Јоко, без седла, за њих су, каже, део општег апсурда.
Каже да никада није схватала Покрет за ослобођење жена озбиљно, а да су њене феминистичке идеје нестале при помисли да одустане од ајлајнера баш када га је открила.
Она је желела да буде на страни лепих, грациозних људи, а Покрет за ослобођење жена изгледао је обично и неграциозно – осим Глорије Стајнем (коју је чланак “Након црначке моћи, ослобођење жена” из 1969. катапултирао до националне славе феминистичке лидерке).
“Покрет за ослобођење жена је још увек био нов и стран, сугеришући – деци у узрасту још увек недефинисане сексуалности – ствари попут лезбејства и бисексуалности. Нисмо савладале једно – како бисмо се могле носити са могућношћу два?”
Прочитавши тај есеј осамнаестогодишње вршњакиње Ловца у ражи, тридесеттрогодишњи Џ. Д. Селинџер је од редакције добио адресу Џојс Мејнард и крајем априла 1972. написао јој је писмо у коме је похвалио њен таленат и очински је упозорио на опасности са којима се суочавају амбициозни писци.
У одговору већ 2. маја Џојс Мејнард пише: “Добити писмо од Џ. Д. Селинџера било је као добити писмо од Холдена Колфилда, али написано само мени. Холден Колфилд ми говори колико сам дивна, савршена, вољена и бриљантна. Била је то прилично јака дрога. Била је то једина дрога коју сам узимала на факултету”.
Селинџер се заинтересовао за живот ове талентоване осамнаестогодишње студенткиње Универзитета Јејл која до 1972. никада није претпостављала да би некога занимало да чује глас девојке каква је она заиста била.
Кад ју је после дуге преписке и све чешћих телефонских позива неочекивано позвао да га посети, Џојс се консултовала са својом мајком. Она се као студенткиња удала за њеног оца професора. Фредел Мејнард је тада имала четрдесет девет година и, како злурадо примећује један од Селинџерових биографа, можда је сањала да буде ташта “самог Селинџера”. Заједно су испланирале “костим” коју ће Џојс носити на првом сусрету. Пред Селинџером се појавила крхка, у смешној хаљини са узорком слова А. Гледала га је као дете, широм отворених очију…
“Носиш исти сат као на фотографији. Хајде да доручкујемо!”
Њихов први заједнички оброк био је помало изненађење за Џојс, која је била уморна од путовања и гладна. На столу су били сир чедар, ораси, хлеб и јабуке.
Неколико сати након што су се упознали, пољубио ју је и рекао: “Превише знаш за своје године. Или ја знам премало за своје”. Вече се завршило пројекцијом филмова на пројектору, током које је Џојс заспала.
После кратког боравка у усамљеној Селинџеровој кући, вратила се на универзитет. До краја првог семестра много пута је викендом стопирала на аутопуту И-91 како би провела викенда у Селинџеровој кући у Корнишу. Понекад се, на његов предлог, јављала да је болесна како би остала дуже.
У септембру 1972. позвала је Џерија: “Извуци ме одавде!” Напустила је универзитет, изгубила стипендију и преселила се код Селинџера. Прихватила је његову самотњачку рутину испуњену шетњама са њим и његовим псом, дијеталном храном и старим филмовима.
Док је живела са Селинџером, адаптирала је свој есеј “Осврт уназад” који је проширивала у мемоаре. Селинџер, који је живео од ауторских хонорара за свој дотадашњи опус, објавио је 1965. у “Њујоркеру” Hepvort 16, 1924 – своју последњу причу од 25.000 речи.
Селинџер није одобравао први уговор за књигу Џојс Мејнард. Тврдио је да су је изгледи за књижевни успех учинили “светском, похлепном, гладном особом…”
Једног дана, када је репортер њузмагазина “Тајм”, који је чуо да њена књига излази, телефоном питао да ли је истина да Џери живи са њом, Селинџер је реаговао љутито:.
“Све до чега ми је икада било стало. Уништаваш све…” И шиштећим гласом који је плашио хладноћом додао: “Нема наде за тебе, Џојс…”
Пролази дуго време тешке напетости. Већ је пала ноћ када се Џери враћа у собу и леже у кревет, она му шапуће: “Никада више никоме нећу причати о теби”.
“Глупа, глупа девојчице. Имаш ли појма колико сам се уморио од тебе?”
Наставак у следећем броју:
Извор: Време
