Пише: Драгослав Дедовић
По дефиницији криза је дуготрајан поремећај функционисања друштвеног, политичког или економског система. Криза може да води до заоштравања сукоба у друштву, али и да понуди решења.
Власт у Србији нема намеру да тражи суштинско решење, јер сматра да је оно самим њеним постојањем и доминацијом већ пронађено, а да сви који мисле да није тако јесу једини проблем, с којим нема дијалога о решењу.
Кризни пакет који Србијапреноси у следећу годину у себи има већу вероватноћу заоштравања, него смирења.
Криза има неколико лица – институционално, медијско, политичко, социокултурно и општедруштвено.
Нерешен конфликт са Приштином је при том криза која у себи садржи потенцијал перманентне дестабилизације.
Сви кризни рукавци се само појавно разликују, а суштински имају исто извориште: Насилни крах модернизације деведесетих и немогућност да се у новом миленијуму пронађе начин да се земља отараси тог баласта и прикључи стабилним демократским друштвима.
Ни светски контекст са ратовима, економским кризама, глобалном пандемијском парализом и антидемократским тенденцијама и у демократским друштвима не иде у прилог онима који желе успостављање демократске и просперитетне земље.
Криза институција
Судска, извршна и законодавна власт су после 1. новембра показале да су институције попут тужилаштва, владе и парламента у свемоћном загрљају владајуће политичке организације.
Кризни менаџмент владајуће странке није успео. Али тај неуспех је повећао поларизацију у друштву и додатно оголио зависност институција од политичке воље власти.
У земљи у којој владајућа странка одлучује чак и о томе ко ће да се запосли као чистачица у некој вароши, сада се та странка прави да ништа да зна о својој умешаности у одлуке које су довеле до страдања.
Суочени са очигледним банкротом институционалне реакције на смрт петнаесторо људи, у којој све указује на комбинацију пословичне бахатости, траљавости и „уграђивања“, грађани почињу да схватају да се све то не дешава неком другом.
Један део друштва, пре свега велики део студентске популације, буди се у страху да ће бахатост власти својим последицама свакоме закуцати на врата.
Други део друштва брани партијски стечене приступе ресурсима тако што је агресиван према оној првој групи.
Неодлучни су негде између. Не би ништа да ризикују јер су уморни од деценијских политичких операција без анестезије, које су доводиле до додатног сакаћења друштва, али више не могу да се опкладе да њихова прећутна подршка власти неће да им се обије о главу. Уколико потраје и продуби се, криза ће их натерати да се изјасне.
Параполицијска репресија
У институционалну кризу не спада само нетранспарентно понашање судске гране власти, већ и селективна употреба средстава принуде полицијског апарата.
Визуелно препознатљив печат дубокој кризи полиције дали су активисти владајуће странке под капуљачама, полицајци који човека у осмој деценији живота батинама претварају у инвалида, чувари реда са модним навикама хулигана.
У земљи у којој полицијски инспектори који открију погоне за производњу дроге имају више проблема са институцијама него нарко-босови, ваљда и јесте нормално да цивили у одећи хулигана хапсе студенте који нису учествовали у инсценираним оргијама насиља на протестима.
И да тим младим људима онда ажурне судије одреде тридесетодневни притвор. Та врста институционалне „нормалности“ подсећа на тешке девијације касног једнопартијског поретка.
На граници карикатуре је посета припадника Безбедносно-информативне агенције Републичком заводу за заштиту споменика, ради ућуткивања тамошњих гласова који кажу да је незаконита одлука Владе Републике Србије да се скине заштита са зграда Генералштаба.
Обавештајци застрашују стручњаке када се дрзну да кажу истину. Или мимо својих надлежности позивају студенте на „пријатељске разговоре“ – та категорија позива законски и не постоји.
Полиција са обавештајцима илегално користи шпијунски софтвер против активиста који су критички расположени према власти или против новинара. Очита је противзаконита и противуставна инструментализација обавештајних агенција и полиције, била она у цивилу или постројена у опреми за разбијање демонстрација.
Чак је у наступима председника државе упућена јасна индиректна претња употребом Одреда војне полиције специјалне намене „Кобре“ против студената. Повезаност полицијског апарата, насилних навијачких група те активиста и функционера владајуће странке поново се нескривено оваплотила на улицама српских градова.
Неизвестан је исход оваквог заоштравања. Тим пре што је према међународном мониторингу у Србији дошло до значајног пада у стању грађанских слобода, како се констатује у извештају Међународног савеза невладиних организација ЦИВИЦУС.
Грађански простор је у Србији опструиран, пише у извештају. Право на протест се доводи у питање, слање насилних разбијача демонстрација и хапшење демонстраната, а нехапшење насилника спадају у уобичајене методе којима власт, злоупотребљавајући полицијски апарат и тајне службе, покушава да угуши незадовољство.
Хапшени су у августу и активисти који пружају отпор контроверзном пројекту рударења литијума. Њима се стављало на терет „позивање на насилно рушење уставног поретка“.
Власт је отпор пројекту експлоатације литијума јавно означила као ујдурму иностраних тајних служби са циљем дестабилизацију Србије.
Криза легитимитета
Подела власти на извршну, законодавну и судску замишљена је да буде суштинска институционална гаранција за чување демократског система од сваког покушаја узурпације власти.
На папиру независно судство контролише остале две гране власти, парламент контролише владу и доноси законе, а влада оперативно делује на побољшању услова живота грађана придржавајући се уставних и законских одредби.
У српској пракси је партократијска пирамида моћи потпуно укинула поделу власти јер све три њене гране есенцијално зависе од политичке воље која се дизајнира у једном центру.
Председник који од парламентарне демократије направи председничку, мимо устава, јесте узурпатор. Зато организације као што је Фреедом хоусе одавно говоре о „хибридном режиму“ или „делимично слободној земљи“ у којој „последњих година владајуц́а Српска напредна странка стално нарушава политичка права и грађанске слободе, вршец́и притисак на независне медије, политичку опозицију и организације цивилног друштва“.
Такви режими задржавају демократску фасаду, али медијским спиновањем, изборним манипулацијама, подмићивањем и уценама, долазе до неопходне формалне већине.
Њихов проблем у садашњој кризи јесте њихова фантазија о свемоћи. Када се у наводно свемоћном режиму људима сруши бетон на главу, а режим јако дуго сам себи смишља хвалоспеве, стављајући своје градитељске подвиге у сам центар пропагандних наратива, онда се са надстрешницама на очи целог народа урушава и мит о напредним неимарима.
То може да буде почетак озбиљне кризе легитимности власти, јер велики део друштва више нема поверење ни у њен пропагандни наратив ни у њену законитост.
Преведено на свакодневни језик – све већи број људи сматра да их власт лаже и да се служи незаконитим средствима како би сузбила критику и прикрила корупцију у сопственим редовима.
Друштво у дезинформационој кризи
На годишњем „Индексу медијских слобода у свету“ Репортера без граница Србија је у претходној деценији пала са 54. места (од 180 земаља) у извештају 2014. на чак 98. место у извештају 2024.
Та драстична 44 места посрнућа показују како власт све отвореније злоупотребљава медије – као инструмент пропагандног наметања партијске воље, као средство хипнотисања треш забавом и пасивизирања вулгарним садржајима и као „топлог зеца“ за неистомишљенике.
Отворене лажи постају свакодневно средство политичке борбе, а њихов ефекат власт умногостручава послушничким медијима који у националним размерама свакодневно производе токсичну дезинформациону смесу. Тако се продубљују поделе у друштву и намеће мржња према другачијем као врлина.
Дезинформациона криза је само део општедруштвене кризе, у коју ваља убројати кризу образовања и здравства те демографску кризу.
Просветни радници су маргинализовани и понижени, школе губе такмичење са друштвеним мрежама и кладионицама. Приватни универзитети углавном производе кадар који не може да се запосли нигде у иностранству јер та диплома тамо ништа не вреди, али могу да буду партијски имплантати у лавиринту државне управе.
Људи са сумњивим дипломама већ су продрли у све поре државног апарата. Лекари одлазе. Ко ће лечити све старије становништво које све више новца издваја за посете приватним лекарима и за скупе лекове?
Новогодишњи кризни пакет
Мада председник државе не жели да говори о кризи, све кризне појаве преносе се у нову годину, а отпор који се јавља у стотинама друштвених џепова и који ваља очекивати и у наредном периоду, вероватно ће додатно разголитити све споменуте противречности.
Власт ће пословично тврдити да је отпор као реакција на лоше стање – узрок лошег стања. Играће игру „више истога“.
Дакле, више манипулације, више пропаганде, више лажи, више репресије, више мегаломанских пројеката ниских безбедносних стандарда и транспарентности, али високе профитабилности за ортачку елиту.
Или како то каже Транспарентност Србија, то ће и даље бити „земља у којој тужилаштво не испитује све сумње на корупцију, у којој се милијарде евра троше без примене антикорупцијских механизама и у којој не функционишу системи одговорности и транспарентности“.
У кризне појаве српског друштва спада и распарчаност опозиције. Она је на тоталном удару режимских медија, избушена „спавачима“ који се повремено претварају у „прелетаче“, али је често паралисана и лидерским амбицијама потрошених политичара.
Једино би стратегија кадровског подмлађивања и укрупњавања можда могла поправити стање.
Отворена подршка неких западних демократија аутократској власти у Србији има више разлога. Навешћемо само куповину скупе војне опреме и наоружања у Француској, жељу немачких аутомобилских концерна да се домогну литијумских залиха и наде западне политичке елите да ће Београд, упркос квазипатриотској реторици, и даље без значајног отпора дозвољавати да остаци српских државних надлежности тихо исцуре са Косова.
Додатно ће се одуговлачити са приступним преговорима Београда и Брисела, што одговара циничном прећутном споразуму који одавно примењују обе стране: „Ми се правимо да вас хоћемо, а ви се исто правите да хоћете са нама.“
Државни врх ће наставити да инсценира повећање плата као пречицу до обећане земље, Али куповна моћ у оваквим приликама неће моћи да има значајан раст, нарочито не у унутрашњости.
Ипак, „више истога“ неће решити дубоку кризу. Репресивно понашање власти и говор мржње са највиших места заправо су распламсали отпор.
Србија у нову годину уноси кризни модус функционисања државе и друштва као део свакодневице. Једина прогноза која би могла да буде тачна, јесте сажета у вицкастој изреци – ово је Србија, очекуј неочекивано.
Извор: Дојче Веле
