Пише: Богдан Петровић
У веома осетљивом тренутку, непосредно после Вучићеве посете Москви где је присуствовао паради поводом Дана победе, Београд су посетили председник Европског савета Антонио Кошта и висока представница за спољну политику Каја Калас. Сам долазак Каласове представљао је својеврстан парадокс, јер је она „претила“ свима који се „усуде“ да оду у Москву, а Београд је посетила две недеље после параде. После тих посета остао је горак утисак, макар у делу јавности који верује у европске интеграције, као и код студената који су организовали туре до Стразбура, док су поједини опозициони политичари и аналитичари, који су тврдили да је посетом Москви Вучић практично „затворио“ европски пут, испали смешни.
Све то је добро дошло Вучићу да покуша да „испегла“ фијаско који је доживео приликом посете САД, где је постигао нешто невероватно: за четири дана у Мајамију, док му није „нагло позлило“, није га примио ниједан иоле значајнији амерички функционер или политичар, иако је на сав глас најављивао да ће се чак више пута срести са председником Трампом.
Додуше, Европљани шаљу сигнале да нису нимало задовољни ситуацијом у земљи. После Вучићеве децембарске посете Бриселу, он је на сав глас најављивао да ће Србија већ у јануару отворити фамозни „кластер 3“ у преговорима са Унијом, као и да ће тада бити уплаћена прва транша подршке из средстава које је Унија наменила Западном Балкану. Као што знамо, до данас нити је отворен кластер, нити је уплаћен иједан евро.
Нема никакве дилеме да режим који је Вучић успоставио у Србији далеко од онога што се подразумева под „европским вредностима“. У Србији је уведен дефакто једнопартијски систем, режим контролише практично све ТВ станице осим две кабловске, а само је питање када ће и њих да преузме или једноставно искључи из кабловске понуде. У поштовање „европских стандарда“ сигурно не спадају ни брутални напади председника Вучића на правосуђе.
Све то је, наравно, више него добро познато свим европским политичарима. Уосталом, шта више рећи, када су високи европски функционери себи дозволили и понижење да прођу аутомобилима поред „почасне страже“ у виду постројених мобилних тоалета за потребе „Ћациленда“ испред палате Народне скупштине, како би се срели са представницима опозиције.
Да ЕУ има искрене и поштене намере за проширење државама из нашег региона, сигурно би реакције на овакво понашање наших власти биле неупоредиво оштрије. Међутим, не постоји изгледа никаква спремност ЕУ да прими нове чланове, па чак ни малу Црну Гору, која се бар на папиру „примакла“ крају преговора о прикључењу.
Зато је и бриселским функционерима у суштини потпуно свеједно каква је власт у Србији: једино им је важно да Вучић обезбеди да се мирно спроводи оно што су замислили. Тако је Вучић својевремено купио време потписивањем „Охридског споразума“ који је, као што видимо, послужио да се у потпуности затру све српске институције на Косову и Метохији, уз немуште реакције Београда.
Пошто је режим очигледно капитулирао у погледу заштите српских интереса на КиМ, остало је да се „угуши“ Република Српска; нови „нон-пејпер“ по том питању је стигао у Београд. Нема никакве сумње да ће ЕУ бити и даље „немушта“ према реалном стању у Србији, уколико Вучић прихвати да спроводи тај документ.
Зато слободно можемо констатовати да односи Србије и ЕУ представљају обострано замајавање: Србија као покушава да испуни захтеве ЕУ (бира нови Савет РЕМ-а, мења законе о медијима и изборима), а ЕУ глуми да је све у реду и тврди да је у овом тренутку „права прилика“ за прикључење.
У том односу обе стране су неискрене: власт апсолутно нема намеру да поштује демократске норме, а ЕУ нема никакву намеру да нас или било кога другог из региона прими у чланство, бар не у догледно време.
Извор: Нова Економија
