Пише: мр Стеван Гајевић
У нашем јавном простору, па и унутар институција које воде преговарачки процес са Европском унијом, готово по инерцији се као узор наводе велике државе које чине језгро европског одлучивања. Позивамо се на њихове моделе, системе и праксе, иако је јасно да су њихова историјска и институционална искуства битно другачија од наших реалних капацитета. Такав узор може дјеловати политички логично, али аналитички гледано – промашује суштину.
Истовремено, као готово једини „ближи“ примјер упорно се намеће Хрватска. Разлози за то су очигледни – географска близина, језичка разумљивост и наслијеђени административни оквир. Међутим, такав избор је далеко од неспорног. Упркос формалном чланству у Европској унији, развојни домети Хрватске остају ограничени, а њен институционални и економски модел оптерећен бројним противрјечностима. Додатно, ријеч је о простору који и даље носи слојеве насљеђа бивше Југославије, што односе и поређења чини сложенијим него што се на први поглед чини.
Међутим, када се фокус са инерције пребаци на суштину, постаје јасно да у оквиру европских интеграција постоје двије државе које се Црној Гори намећу као природни и готово идеални узори. Ријеч је о Словачкој и Чешкој – земљама са којима нас не повезује само формална дипломатија, већ и слојевит континуитет историјских веза и нескривено међусобно уважавање.
Њихова вриједност као референтних модела не произилази само из чињенице да су успјешно прошле транзицију и постале чланице ЕУ. Још важније, њихови односи са Црном Гором, како у историјском тако и у савременом контексту, нијесу оптерећени конфликтима, отвореним питањима нити политичким насљеђем које би захтијевало додатна тумачења и стална враћања уназад. То је ријетка позиција у европским оквирима – однос који се може развијати без потребе за „растерећењем прошлости“.
Истовремено, иако језички удаљеније од нашег непосредног окружења, ове земље остају довољно блиске у културном и историјском смислу да њихова искуства буду разумљива и примјењива. Постоји јасна међусобна препознатљивост: они разумију фазу у којој се Црна Гора налази, а Црна Гора може јасно сагледати правац у којем треба да иде. Управо у тој комбинацији – блискости без оптерећења и различитости без неразумијевања – лежи њихова стварна вриједност као узора.
Стеван Гајевић: Између готовине и алгоритма – куда иде новац?
Полазећи од историјског контекста, односи између простора данашње Црне Горе и средњоевропског простора имају континуитет који надилази уобичајене дипломатске оквире и улази у сферу дубље, структурне блискости. Још у XИX вијеку, кроз идеју панславизма, развијала се свијест о међусобној културној и политичкој повезаности словенских народа. У таквом оквиру, Црна Гора је, као слободна држава, имала изражен симболички значај, док су у чешким и словачким интелектуалним круговима постојали аутентично интересовање и уважавање према њеној борби за очување државности и идентитета. За разлику од бројних других историјских односа у Европи, ове везе нијесу биле оптерећене империјалним аспирацијама нити конфликтима, већ су почивале на принципу узајамности.
Такав образац односа наставио се и кроз XX вијек, у оквиру релација између Чехословачке и Југославије, које су се развијале у континуитету стабилности и међусобног уважавања. Није било отворених спорова, нити историјских траума које би оптерећивале савремене политичке процесе. Напротив, јасно изражена и недвосмислена солидарност и искрено пријатељство, карактерисали су готово читав период постојања обје државе – од времена Мале антанте, преко догађаја из 1938. године, па све до преломних тренутака крајем шездесетих година и 1989. године. Управо та континуитетна линија односа данас представља риједак и вриједан политички капитал: могућност да се савремени билатерални односи развијају без потребе за њиховим „растерећењем“ кроз историјске ревизије или политичка преиспитивања.
Не смије се занемарити ни важна, често недовољно истицана димензија ових односа – постојање снажне православне заједнице у обје земље, а нарочито у Словачкој. Та чињеница даје додатни слој блискости који превазилази уобичајене политичке и економске оквире и улази у сферу духовног и културног идентитета.
Управо та комбинација – политичке компатибилности, историјске блискости и духовних додирних тачака – чини односе Црне Горе са Словачком и Чешком стабилним, предвидивим и лишеним тензија које оптерећују многе друге билатералне релације у Европи.
Општа привредна снага Чешке и Словачке није декларативна, већ мјерљива и јасно потврђена кроз ниво БДП-а по глави становника који вишеструко надмашује регионалне оквире, уз стабилне стопе раста и висок степен интегрисаности у европске производне ланце. Ријеч је о изразито индустријским економијама, заснованим на извозу, технолошки захтјевној производњи и институционалној дисциплини, што их чини не само успјешним, већ и суштински релевантним узорима из којих Црна Гора има шта конкретно и примјењиво да научи.
У савременом контексту односа са Словачком, посебан значај добија дјеловање њеног досадашњег амбасадора у Црној Гори, Бориса Гандела, чији приступ превазилази уобичајене дипломатске оквире и поприма димензију истинског посредовања између два блиска, али недовољно међусобно упозната простора. У једном готово надцивилизацијском смислу разумијевања идентитетских и цивилизацијских слојева, његов ангажман може се посматрати као напор да се Словачка приближи Црногорцима, али и да се Црна Гора, без посредника и стереотипа, представи словачком друштву.
Ако се аналитички посматрају резултати које су Чешка и Словачка оствариле након приступања Европској унији, јасно је да се ради о мјерљивим и конкретним ефектима: раст бруто домаћег производа, модернизација инфраструктуре, институционално јачање и интеграција у јединствено тржиште. Словачка је, кроз стратешко позиционирање у индустријском сектору, посебно у аутомобилској индустрији, остварила значајан економски искорак, док је Чешка развила диверзификовану и извозно оријентисану економију. У оба случаја, кључ успјеха није био само у формалном чланству у ЕУ, већ у способности да се европски оквир искористи на рационалан и дисциплинован начин.
Управо ту лежи кључна поука за Црну Гору. Европске интеграције нијесу циљ саме по себи, већ инструмент за унутрашњу трансформацију система. Искуства Чешке и Словачке која нам се нуде сад и одмах и без ограничења, показују да успјех зависи од институционалне досљедности, ефикасног коришћења доступних фондова и способности да се националне развојне политике ускладе са европским правилима, без губитка сопственог идентитета.
Закључно посматрано, односи Црне Горе са Чешком и Словачком имају ријетку комбинацију елемената: историјску блискост без конфликта и условљавања, стабилне политичке односе без отворених питања и савремену сарадњу засновану на међусобном повјерењу. У европском контексту, гдје су многи односи оптерећени насљеђем прошлости, овакав примјер представља изузетак.
Зато се може поставити једноставна, али суштинска теза: Црна Гора не треба да тражи узоре у државама које су по својој величини, историји и институционалној комплексности неупоредиве са њеним системом, већ у онима ефективним узорима који би без условљавања могли да помогну. У процесу европских интеграција, питање избора узора није питање политичке симпатије, већ питање рационалног и одговорног сагледавања сопствених могућности.
У том смислу, првенствено Словачка па и Чешка нијесу само пријатељске државе, нити тек формални партнери у оквиру европског процеса – оне представљају најреалније, најупоредивије и суштински достижне моделе европског успјеха. Ако се европски пут посматра као процес који треба да произведе конкретне резултате, а не само формално чланство, онда је јасно да се рјешења не налазе у неупоредивим оптерећеним узорима, већ у искуствима оних који су били тамо гдје је Црна Гора данас – и који су успјели да тај пут заврше.
Извор: Дан
