Пише: Марко Ловрић
Једна италијанска госпођа ових се дана баш заглибила. Фудбалски клуб Јувентус из Торина, познат и као „Стара дама“, за викенд је код куће изгубио 4:0 од Аталанте из Бергама. Најтрофејнији клуб Апенина тако тежак пораз на свом терену није претрпео деценијама. Можда су кривци очигледни – управа, тренер, играчи – а можда је и епоха у којој је та сињора била један од најстрашнијих фудбалских ривала на планети једноставно готова. Јесте „Стара дама“ још угледна, јесте и богата, али не толико да би дрмала светом. У исто време у сличном се блату клиза још једна госпођа. Европа, или „Стари континент“ како јој се некада тепа, трпи пораз за поразом у међународној политици, на терену који је дуго кроз историју био њен. Јувентус је понизила Аталанта; Европу је понизио атлантски партнер. Можда је крива њена управа, а можда и та племкиња напросто нема ресурса да се домогне старе славе.
„Демонстрација солидарности“
Чини се да ће ипак покушати. Од када је Трампова администрација кроз уста Питера Хегсета, новог шефа Пентагона, у фебруару објавила да јој „безбедност Европе више неће бити у жижи“ – па потом то и подвукла секући помоћ Украјини – континент претура по таванима тражећи породичне сабље. Кулминација те потраге одиграла се прошлог четвртка у Бриселу, где су се европски лидери сагласили да те сабље и наоштре. Европска комисија, главно извршно тело Европске уније, објавила је план да се за наоружавање континента издвоји 800 милијарди евра. Сто педесет милијарди би ЕУ позајмила државама чланицама. Остатак би требало да издвоје саме чланице након што ЕУ попусти строге буџетске стеге које им у принципу намеће.
„Живимо у ери поновног наоружавања. Европа је спремна да на одбрану троши много више; и краткорочно, да би подржала Украјину, и дугорочно, како би била одговорнија за сопствену безбедност“, рекла је председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен.
Једини дисонантан глас у бриселској „демонстрацији солидарности“, како је скуп назвао британски Гардијан, био је мађарски премијер Виктор Орбан. Чак је и други уобичајени осумњичени, словачки премијер Роберт Фицо, истурио браду и прихватио да „неће бити преговора о Украјини без Украјине“, а ни без Европе.
Владимир Ђукановић: Украјина и САД: Шта се Крије иза Дила о Ретким Металима?
Данска премијерка Мете Фредериксен изјавила је да треба „трошити, трошити, трошити на одбрану и одвраћање“. Било је места и за самокритику, па је према Гардијану нови белгијски премијер Барт де Вевер рекао да је његова земља „изузетно лош ученик“ и да је „заслужила пацке“. На страну тај забавни мазохистички испад, свет је пре свега интересовало шта о наставном програму те школе кажу Немци.
„Узимајући у обзир шта прети слободи и миру на нашем континенту, мантра наше одбране мора да буде – шта год је потребно“, саопштио је будући немачки канцелар Фридрих Мерц.
У садашњем стању европске свести ниједна идеја неће бити априори одбачена; ни јединствена европска обавештајна агенција, ни јединствена европска војска, па ни јединствено шутирање идеје да нуклеарно оружје не треба ширити
Мерц је до јуче био познат као штедиша. Његов заокрет је подржао и Шпигл.
„Немачка не сме да се скрива у овом историјском тренутку. Савезна влада мора да уједини Европљане, да их охрабри и усмерава их ка сопственој безбедности. Мора да пружи добар пример, да најзад обликује Бундесвер у моћну армију, да улаже и у технику и у људство. Само ће се тада и друге државе тако понашати. Само ће тада Владимир Путин озбиљно схватити Европу“, записала је новинарка Шпигла Марина Кормбаки.
Ако ћемо право, све те европске мисли нису баш сензационално нове (а није ни понашање Америке, али то није тема овог текста). Билтен атомских научника – непрофитна организација коју су Алберт Ајнштајн и неки учесници „Пројекта Менхетн“ основали 1945. престрављени ониме што су те године видели – прошлог марта је објавио анализу Улриха Куна, који на Универзитету у Хамбургу води истраживања о контроли наоружања. Кунов закључак је да се „границе замисливог у немачкој политици упорно приближавају атому“, и да то траје годинама. И сам професор, додуше, закључује да ће Берлин пре стати под нуклеарни кишобран Париза и Лондона него што ће га сам направити, али у садашњем стању европске свести ниједна идеја неће бити априори одбачена; ни јединствена европска обавештајна агенција, ни јединствена европска војска, па ни јединствено шутирање идеје да нуклеарно оружје не треба ширити. Европска аутономност у одбрани је, уосталом, једна од омиљених идеја француског председника Емануела Макрона. Мање је важно, мада забавније, питање шта би Макрону рекао његов узор, Шарл де Гол, да му је – макар пре 1945 – поменуо како је добро наоружана Немачка кључ за сигурност Европе. Важније је, и такође старо, питање да ли је Европа за такву аутономију способна.
Пукотине у систему
Бројгелов институт из Брисела, међународни труст мозгова посвећен економији, објавио је у фебруару детаљну анализу под називом „Одбрана Европе без САД: прве процене потребног“. Његови истраживачи су закључили да Европи не би требало да буде велики проблем да сама финансира наоружавање Украјине, уз примедбу да би тај подухват био много неизвеснији ако континент не би могао да купује америчко оружје. Наоружавање Европе, пак, друга је прича.
„Тренутна претпоставка стратега НАТО јесте да би у случају руског напада на европску чланицу НАТО, сто хиљада америчких војника распоређених у Европи брзометно добило појачање у виду двеста хиљада америчких војника концентрисаних у оклопне јединице, какве су најприкладније за бојишта источне Европе. Разумна је, дакле, процена да би европске капацитете требало ојачати за борбени еквивалент 300.000 америчких трупа, са фокусом на механизоване и оклопне снаге“, наводи се у анализи Бројгеловог института.
Европска подељеност допустила је Трампу да са Европом игра оштрије него што је било могуће пре десетак година – Јакобинац
Бриселски истраживачи потом подсећају да на бојном пољу 300.000 Американаца вреди знатно више од 300.000 Европљана. Ови потоњи су расцепкани у скоро тридесет националних армија, док амерички пуцачи припадају једној, те имају предност јединствене команде, као и стратешку авијацију и штошта друго што европским војскама недостаје. Није то немогуће надокнадити, кажу и сами аналитичари Бројгеловог института, али можда би било и скупље од пакета о коме је говорила Урсула фон дер Лејен – 250 милијарди евра у првој години у непознатом низу година. Уз још већу непознаницу на плану оне јединствене команде или макар и основног политичког јединства. То се пре свега односи на Велику Британију. Њена разапетост између Европе и Америке знаменита је, а Европи је на војном плану незаменљива. Њујоршки политички магазин Јакобинац је крајем прошле седмице подсетио да партије које су посвећене „независној и несврстаној Европи“ никако нису доминантне ни на континенту, а и тамо где их има, могу и међусобно грдно да ратују, попут Макронове и Меланшонове дружине у Француској.
„И леви и десни неолиберални европски центар посвећени су ’атлантизму‘, макар и уз нелагоду, и макар га и сам Трамп одбацивао. Побуњена популистичка десница Европе, пак, подељена је. У њеним редовима су проамеричке, прокинеске, проруске фракције, чак и унутар појединих партија. Постфашистичка Браћа Италије јавно су за Американце. Иза сцене, пак, следе пут економског приближавања Кини, што је наслеђе које им је оставио покојни Силвио Берлускони. Таква европска подељеност допустила је Трампу да са Европом игра оштрије него што је било могуће пре десетак година“, закључује Јакобинац.
Стезање каиша
Амерички магазин, као што то посредно чини и Бројгелов институт, подсећа и на то да Европа нема где да пронађе потребно наоружање осим у Америци. Алтернатива би могла да буде само реиндустријализација, која не може да се обави оном брзином о којој су лидери континента говорили у Бриселу. Ако се неко нада да би то допринело општем економском бољитку, треба приметити да је шкотска влада крајем прошле године објавила анализу из које се може видети да трошење у војне сврхе нема завидан учинак на плану запослености. Више послова настаје улагањем у здравство, у пољопривреду, у производњу хране, у традиционалне тешке и лаке индустрије мирнодопских сврха. То нас доводи и до кључног питања – откуд паре за оштрење свих оних сабљи? Откуд, рецимо, Француској, чије су буџетске невоље биле главна светска вест крајем прошле године? Колумниста британског Фајненшел тајмса Џанан Ганеш допустио је себи донекле искрен одговор.
„Држава благостања какву познајемо мораће донекле да се повуче; не толико да је више не зовемо тим именом, али довољно да заболи.“
Ганеш је колумни дао наслов „Европа мора да скреше државу благостања како би изградила државу ратног стања“. А Оковани патак, чувени сатирични недељник из Париза, подсетио је да се Француска у последње велике одбрамбене позајмице упустила још 1939. Објава да ће се 2025. стезати каишеви као 1939, била би грађанима Француске знатно мање привлачна од бомбастичних речи Урсуле фон дер Лајен о „историјским одлукама“. Истина је, додуше, и да сињоре често не питају за цену још једног дана славе.
Извор: Радар
